Просветни гласник

НАСТА15Л

даје објаснити физичким закопом ленивости, јер постојаиост влада исто тако у области ганглпских можданих ћелија, као и код осталих природиих тела. Старе представе, што су их многе генерације оставиле у наслеђе, мозак човечјп чува с највећом постојаношћу, а особито у случају, ако су те представе још за ране младости, као непобитне догме, у детињи ум пресађене. Таква „наследиа уверења" још више хватају корена, што се више удаљују од рацпоналног прпродног сазнања, па се загрћу тајанственим плаштом митолошког песнпштва. С догмом о индивидуалној бесмртностп иде још из • мишљена накнада, коју човек замишља добити после смрти за време свога индпвидуалног живота, а за тим узалудна нада, да ће на оном блаженом свету бити награђени за преварене наде и многе патње земаљског живота. Заблуда је што многобројне пристплице индивидуалне бесмртности тврде, да је ова догма урођена и заЈедничка представа сваког паметног човека и да њу проповедају све савршенпје религије. Нити је Будизам, нити Мојспјева религнја, првобитно веровао у индувидуалну бесмртност, а тако исто мало је у њу веровала и већина образованих људи старог класичког свега, особито у време највећег цвегања Грчке. Монпстичкој философији тога доба, која се још на 500 година нре Христа подигла до тако знамените висине сиекулативне, беше та догма неиозната. Њу су тек Платон и Христос даље развили, а за тим је у средњем веку била у опште тако јако распрострта, да се ретко нашао којп дрски мислилац, који би се усудио да јој јавно противречи. Мишљење. да веровање у индивидуалну беемртност особито онлемењује наравствену прнроду човечју, не налазн потврде у грозној етицн средњевековној. а нсто тако ни у психологији патуралних народа. Што још п данас једна застарела школа, чисто снекулативне ФилосоФије, нодржава ту бесмислену догму, то је само један аиахропизам за сажаљењеПре шездесет годпна могло се то још и опростити, јер тада нитн се тачно познавала Фпна структура мозга, нмтн Физиолошка Функција његовнх ноједпних делова, чији елементарни органп, микроскоиске ганглиске ћелије, беху скоро вепознати, исто тако и душевна ћелија протиста ; о онтогенетичком развнћу пмађаше се само непотнун иојам, а о Филогенетнчком још не беше баш нокаквог. Све се то са свпм пзменило у току носледње половине овог столећа. Новнја Фпзиологија већином је иоказала сместншге (СосаПзаИоп) нојединих душевних радњи п њпхову зависност од нарочитих делова мозга. Психијатрпја је показала да

су психпчке појаве поремећене , када ови делови мозга оболе, илп се изоначе. Хисгологија ганглнскпх ћелија открпла нам је њпхову одвећ сложену структуру н ноложај. Ну од нресудног су значаја за ово важно иитање открпћа последње деценпје о Фнноћама, које се догађају при оалођавању. Сад знамо да жнвот нскључиво ностаје услед полног сношаја нлн сгапања двеју мпкроскоискнх ћелпја, женске јајне ћелије п мушке семене ћелпје. Моменат , када се стоне једра ових двеју полиих ћелија, означава тачно моменат када носгаје нова човечја индпвидуа. Та „ново образована ћелпја" (плп „оплођена јајна ћелпја") има ио могућству — у зачетку готово све телесне п душевне особпне, које дете наслеђује од својпх родптеља. Претпостављати „вечни живот" кодједнеипднвпдуалне појаве, чнје смо време зачегка у стању т&чно одредигп нашим непосреднпм чулнпм носматрањем, очпгледно се противи здравом разуму. Према томе кад боље размислимо о душевном животу човечјем, можемо узети, да је наша индпвндуална душа у такој везп с мозгом, као што је вољно кретање руке у вези с грчењем мишића, или кружење крви у телу с куцањем срца. Често се још и дана с овом, оштро физиолошком појпмању, пребацуј е „материјализам", као што се иста замерка чнни п укупном нашем монистичком гледпшгу на однос, који влада између спле и материје, између духа н материје. Већ сам раније из нова доказао, да овом речи, с тако разноврсним значење11, није ништа казано; могло би се тако исто место ње ставити и прнвидно протпвнп јој „саиритуализам". Сваки крптпчки мпслплац, који је вичан историји фплосоФије, зна, да такве речи имају разноврсно значење у разним снстемама. Код монизма још се непресгано меша теорнјско ипрактично значење, која су са свим различна. Нанротив, наш појам монпзма или „једноставне ФилосоФнје" с& свпм је јасан и не подлежи никаквој сумњп ; он иити може да замисли „живога духа без тела, нити пак „мртву материју без духа"; у сваком атому то двоје, дух и материја, чврсто су спојенп. Супротно, дуаЛистичко гледиште (— или у другим антимонистичкнм спстемама плуралистичко —) узима дух и материју, силу и материју као две но све различне сунстанце; али да свака од тих двеју супстанца може постојати сама за себе, илп нам се поканати, за то пема никаквог емпиријског доказа.