Просветни гласник

484

МОНИЗАМ КАО ВЕЗА ИЗМЕТЗУ РЕЛИГИЈЕ И НЛУКЕ

судова и њпхова делателност достиже овде чудан степен висине. Ну код ових најсавршеннјих облика у царству жпвотињском можемо тачно доказати и опе најсавршеније радње дентралног нервног система, које сиешКу зовемо. Као што је познато, често се још и данас узима ова уцраво најплеменитпја Функција мозга, као нека са свим загонетна појава, узимајући је као најбољи доказ за бестелесну егзистенцију некакве „бесмртне душе". Прп том се обично позпва на позн&ту ,1§аога1з1тиз" — беседу берлинског Фпзполога Днбоа Рајмонда (Би Во18-Ееутопс1), која говори о границама људскога сазнања (1872). Чудновата је то иронија судбине, да славпи говорник берлинске академпје наука, у тој више помињатој беседи пре 20 годпна, замишља свест као неко ненојамно чудо, преко кога границе сазнања даље не иду, док међу тим у исто време, највећи теолог овог века, Давид Фридрих Штраус, доказа са свим обрнуто. Оштроумноме писцу „Старе и нове вере" (с1ев „а]1еп ипс! пеиеп СИаићепз 1 ') беше још тада са свим јасно, да све душевне радње код човека, па ц његова свест, као Функције цептралног нервног сиетема потнчу из једнога врела, а тако се исто о њпма суди и са монистичке тачке гледпшта. Али берлинском „егзактном" Фичиологу то не беше познато и он с иепојмљпвом кратковидношћу упореди ово спецпјално неурологичко пнтање с једпом велпком „светском загонетком", с Фундаметалним иитапем о суастанцији, с главним питањем о „односу спле и материје". Као што сам већ одавно доказао, ова два велика пптања нису две разноврсне „светске за1'онетке". Неурологички ироблем свести само је нарочити случај оиштег космоиолитског система, иитања о суистанцији. „Када бисмо појпмали суштину силе и материје, тада бисмо разумели, како њихова основна супстанца може под пзвесним условима осећати, желети и мислити. Свест је тако исто, као и осећање и воља код виших животиња, механичка радња ганглијских ћелија, те се према томе своди на Физичке н хемпјске појаве, које се дешавају у плазми тих ћелнја. Осим тога, употребом генетичког и упоредног метода, долазимо до уверења да свест - а тако и разум — као Функције мозга не ирипадају Пскључиво само човеку, већ се налазе и код многих виших животиња, не само код кичмењака, већ и код зглавкара. Само постепено, вишим изображењем, свест је човечја одмакла од свести савршенијих животиња, а то исто важи и за све остале Функције човечје душе. Овим и другим резултатима упоредне фпзи-

ологпје стављена Је целокупна наша исихологија на нову, чврсту, монистпчку основицу. Тиме је опровргнута она сгара мистнчка иредстава о души, која се налазп код необразованих народа, ну такође још и данас је впђамо у системама дуалистичких ФилосоФа. По њпма бп била „душа" човечја (— а впшпх животиња? —) особито биће, које за време човекова индивидуалпог жпвота живи у телу и влада њиме, али га по смрти напушта. Јако раширена „клавирна теорија" („С1ат1ег1ћеопе") упоређује „бесмртну душу" са свирцем на клавиру, који на инструменту смртнога тела свнра интересантан комад, индивидуални жинот, а по смрти иде па онај свет. Истина, обично се ова „бесмртна душа" представља као неко бестелесно . биће, али у самој ствари нпак се замишља са свим с телом, само као неко Финије. невидљиво биће, као ваздух или гас, нли налик на покретну, са свим лаку и ретку, етарску супстанцу, као што ју п данашња Физика замишља. То се исго може рећи и о великом броју представа о „бауцима" и „духовима", воје су у току од неколико тисућа година увртили себи у главу дивљаци и необразовани редови културних народа. Озбиљно размишљање иоказује, да и овде у самој ствари нису у нитању бестелесна бића — као ври обмани модерних спиритиста — већ гасовита н невидљива тела. Ми смо у опште неподобни да замислимо неко биће, што би било доиста без тела. Као што је још Гете јасно увидео, „материја не може никад беч духа, а дух никад без матернје постојати и дејствоватн". Што се тиче бесмртности, овај се важан појам, као што је познато, врло разноврсно тумачи и примењује. Често се пребацује нашем монизму да беснртност у опште пориче, међу тим то не стоји. Напротив ми њу сматрамо, у крајње научном смислу, као неопходни појам наше монистичке природне ФилосоФије. Под бесмртношћу у научном смислу разуме се одржање суистанце , дакле исто, што се у физнци зове одржање силе, а у хемији одржање материје. Цео је космос бесмртан. Као год што и најмањег делића материје или силе не може пикад нестати са света, то исто важи и за атоме нашега мозга и за спле нашега духа, При смрти нестаје само индивидуалног облика, у коме се она нервна сунстанца била образовала, и индивидуалне душе, која је представљала рад те нервне супстанце. Сложена хемијска једињења те нервне масе прелазе услед распадања у друга једињења, а живе силе, што их та маеа нроизводи, прелазе у друге живе ј облике. Према томе са свим пада мишљеље о индивидуалној бесмртности. Што се то мишљење у ширим круговима још и данас чврсто држи, то се