Просветни гласник

526

0 НАУЦИ ВУДИНОЈ

тастичким пригодама, кад изоставимо најгрубље претераности, овакав је: Једнога дана чиста и непорочна краљица од Капилавасту, која као и њен муж беше од рода Сакја, усни чудан сан. Сањаше, како је један бели слон такну — са сграие својом сурдом, и како се ту на начињену рану засија светлоет од пет боја. На њено питање шга то значи, објаснише гатари, да ће она бити мати једнога највеличанстенијег и насавршенијег Буде. И краљица одиста роди под смоквом у детњиковцу Л.умбинију врло депо детенце које крстише светом водом и наденуше му име Сидхарта. Најстарији духовник походи краљевића, поклони му се и назове га гласно спаситељем света, а дворски астролози и жреци предсказиваху му, да ће бити или светскп владар или светски победилац. Како краљ није желео, да му син буде духовник, то га он одведе у неки удаљен и украшен врт, где га васпита далеко од света п у 16. години ожени, а око врта постави стражу да нико у њ не уђе, нити краљевић куда изиђе. Уз пркос непрестаним раскалашним гозбама н уживањима, Сидхарта ноказпваше јаку наклоност меланхоличним размишљањима. Он је избегавао дворска весеља и за то доби име Сакјамуни (Сакја усамљеник, исиосник). Једнога дана, кад се шетао по врту, сусретне га неки старац смежурана, наборана лица, ћелав, а сав је дрхтао удовима, — нико није знао како се ту увукао. Изненађен жалосном иојавом старчевом, Сакјамуни упита свога воциоца ко је то. — Овај му одговори: „Неки стар човек!" — „А је ли то судбина свију да остаре?" упита краљевић даље, „или је то само породични грех код овога?" — „Не, судбина је свију креатура да остаре!" — одгонори му возилац и смућен повезе га У двор. Краљ, коме је тај случај достављен, појача стражу и запрети смрћу ономе, који пусти кога туђинца у врт. — Уз пркос тога Сидхарта при другој шетњи наиђе на једнога болесника заражена неком неизлечивом болешћу, а трећи пут опет нагази на људску лешину, која је била сва онакажена и коју су разносили црви. Тада краљевић очајно повиче: „Тешко роду људском, коме је одређено да као жртва толикпх јада ипак подлегне смрти старошћу и болешћу. Ја ћу да мислим о томе, како да се свет ослободи тих зада." Кад је пак иосле неколико дана дубоко замишљен ходао по врту, изиђе од једном преда њ неки духовеик — покајник, чија је цела појава показивала

његово унутрашње спокојство и смиреност. Од тога тренутка Буда се тврдо реши, да се одрекне света. Још истога дана замоли он свога оца да га уклони из дворца, а кад овај ни по што не хте, он намисли да бежи. Већ је стајао коњ оседлан, кад му јавише, да му је жена роди^а сина. Тада се још једном отпоче у његовим грудма очајна борба између родитељске љубави п човечанске. Љубав нрема страдалном човечанству победи. Он се тихо прикраде соби своје жене, која је мирно сиавала с новорођенчетом у загрљају, иогледа их дугим погдедом на растанку па се онда одлучно вину на коња и побеже неопажен пз дворца. Пошто је целу ноћ јахао, иреда свога коња и краљевско одело са себе верноме сдузи и врати га кући, за тим подсече своју косу, обуче жуто просјачко одело и пође тако апостодски у престоницу суседне државе, те да ту из уста сдавних учитеља научп најдубље тајне браманске мудрости. Али одмах увиде, да ту не може наћи оно што жеди. Обмахнут тако али сад више жудан свете мудрости, он се повуче у пустпњу, где шест година проведе осамљен у бдењу, посту и размишљању. Кад протече то вреие, он се осеги, да је ојачао за најљуће борбе. Код суседног Будагаја бидо је дрво познања (боди), а под њим престо интелигенције. Он се попне на престо, и сад настаје одрицање и савлађивање света од грехова, похота и самоинтереса. Мара, бог љубави, грехова и смрти, вдадар овога света, изиђе преда њ с војском и припрети му, да се окане тога. Сакјамуни оста као хладна стена. Тада му Мара понуди сва царства овога света, показа му све радости и уживања и обећа му испунити сваку жељу. Али Сакјамуви рече: „Похотљивост не води спасењу, она се никад не да утодити, већ расте као жеђ, кад се пије слана вода. Оддази од мене!" У очајању Мара побегне, а исте ноћи посде те борбе, укаже се пустињаку Сакји светдост познања, пред чијим бдеском ишчезоше и време и простор, и обмахна постанка и нестанка са свима својим варљивим сликама. Он је сад својим оком видео неизмернп простор васељене; познао да је свуда. где преовлађује иагон за животом, јавна борба и немир, нужда и здо, јад и чемер, и, да би се избегле те бескрајне патње у животу, има само једно средство, а то је: у самоме себи угушити тежњу за егзистенцијом. С овим посдедњим мпшљењем он је достигао савршеиу мудрост (боди) и постао Буда (просветитељ, спаситељ). Педесет дана пробавио је тако Буда под Бодидрветом, па се онда врати људима, и по путо-