Просветни гласник

528

0 ПАУЦИ БУДПНОЈ

мукама. Храњење месом било је према томе код будиста нешто грозно, а мучење животиња у будистичким земљама нешто нечувено. Много вредности се још полаже на разматрање и размишљање, као и на проучавање овога закона, Срамања (т. ј. онај воји се одрече сваке угодности) треба да се понизи и повуче у дубнну своЈе скромности и уздржљивости, докле не заборави и свет и себе самог. Ако је сва та правнла извршивао верно, и ако се отресао свих страсти, онда је ступио у „одрицање воље за животом", а тиме је уклоњена и мисао, која код других људи дели биће од бића. Тада извор поновног рођења засушује, оно „ја" (што се жели да одржи н у потомству) пада као биљка, која се впше не залева, или као светњак коме уља не достаје. И тек после смрти оваког тела долази му душа у Нирвану, т. ј. нестаје је, уништава се. Али ова Нирвана, ово ништа није позитивпо већ само релативно нигита — т. ј. иишта од свега онога, што ми овде на земљи знамо и поимамо, а то је стање, у коме нема оне четири појаве: рођења, болести, старости и смрти. Још четрдесет и пег година, пошто је завладао будизам, ишао је Сакјамуни тако по земљи проноведајући. У дубокој старости својој дочекао је да рођеним очима види, како му се његов родни град руши, а цело племе пропаде. Када у осамдесетим годинама осети, да му се ближи конацживота, сакупи он око себе све своје ученике, па им још једпом строго и с очипском збиљом препоручи све своје поуке и начела, и растаде се с њима речима: „Све је пролазно". За тисућу година по основању, распростре се будизам скоро целом Азијом, али у исто време би судбе, као и све оно што је добро и племенито а што дође међ људе, а на име: дегенериса се, изопачи и злоупотреби на земаљске, себичне циљеве. Данашњи будизам, какав се проповеда на Цејлову,у Монголској, Бирми, Сијаму, Тпбетуи Китају, и где важи као народна вера, показује још врло мало на себн од онога духа Сакјамунијевог. Само се још из светих књига може познати прва Будина паука , иначе је сва искварена разним доцнијим правплима, досеткама, измишљотинама и својевољним објашњењима. У народну веру увукла се силесија разних празноверица с многобројним реликвијама. Будин „свети зуб» важи сад тамо више но чиста наука. Због тога у Индији браманизам опет заузе прво место.

Међу тим нико не може порпцаги онај добротворни, моралпи и племенити утицај, који је будизам имао на азијске народе. Најсветлија страна те науке, која и данас стојп у пуној снази, то јс толеранција. Будист сматра све људе, будп које вере и народности, за своју браћу, која, и ако лутају, теже истоме циљу. Никада се за ширење будизма нпје пролило ни капи крви, док су брама низам и псдам ватром и мачем беснили нротив Сакјамунијевих ученика Нигде није љубав према ближњем, на и према животињама, тако велика као у будистичким земљама, и нигде не умире човек мпрнији и задовољнији. И ако је свештенство већином одстунило од строгих проппса Будиних, и но богатим, безбројним манастирима тови се стотинама тисућа просјачкпх калуђера, који проповедају уздржљивост а сами је не врше, — ипак је морална снага будизма још ненарушена, и његова унутрашња истина и дубок егички значај још неуништен при свој навали толиких заблуда и обмана. Да ли је пак будизму суђено, да уступи место каквој новој религији, илп да новом реФормом опег васкрсне у првашњој чистоти, то је питање, на које је тешко прзсудно одговорити. Свакако, а ту се слажу и Јевропљани и учени Азијати, да будизму предстојп катастроФа, какву му је још пре неколико тисућа година прорицао сам Сакјамуни. Превео Арс. Ж. Илић.

ФРАНЦУСКИ М0РАУ1ИСТИ *) Овај рад дели се на два дела. У првом, трудили смо се наћи који су главни француски мој ралисти; у другом, карактерисати укратко свакога од њих. I У пространој областп Француске књижевности средњега века, књижевност морална није постојала. То је било доба у коме је још цветала епска поезија и поезија лирска, моралитети ц мистерије. То је било доба у коме је књижевност, као права слика друштва које ју је створило, била одређена да слави Феудализам и религију. Песници тога времена невали су сјајна витешка дела и тиха задовољства љубави;затим, величанственост божју, страдање Христово, његову љубав према људима, религиозна осећања и религију у опште. Људи, очарани импозантном величином вптешкпх дела и узвишеношћу религије, нису се занимали струјом *) Темат за проо. испит. Превод с Француског Уредн.