Просветни гласник

ПАУКА П НАСТАНА

529

моралнога света. Витешкп живот који је завосио свачији ум, и религија која је пленида свачије срце, нису допуштали појаву морадне књпжевности. Требадо је да вптештво изгуби свој чар и редигија свој утицај; требадо је још да се људски дух осдободц теодогије, која се за једину праву ноуку сматрала; требадо је да се све те промене изврше да ба се моралеа ФилосоФија могла појавити. Те се промене збиља и извршише, али се извршише тек онда кад је друштвени живот средњега века нестајао, кад је Феудалнп систем опадао, кад је папско достојанетво добијало смртне ударце и кад су се све установе средњега века бдпжиде своме крају. У исто време и стара кдасична књижевност, вршида је свој огромнп утпцај Ова књпжевност, која је била боља од свију књижевнпх производа средњега века, која је међу тпм толико векова бида непозната, имала је огроман угицај, чим је постала својина Француског духа. Њоме су се одушевљавалп, њој су подражавали, старали су се да је оживе, трудили су се да Француску књижевност напоје њеним духом. Међу класичним списима који су били најполуларнији, били су и списи Сенеке, Пдутарха, Епиктета и другпх морадпста. Утицајем ових списа, Француска књижевност, подмлађена и освежеиа, почеда се занпмати моралним нитањима; њиховим утпцајем Француска морална књижевност почела се у 16. веку. Првп Француски моралист 16. века, јесте Монтењ, писац Огледа. Он је први у Француској књижевности започео студпју морадних питања која су до њега била непозната и занемарена. Он је толико исто труда удожио у студију њихову, кодико се нре њега удагадо у студнју теодошких питања. Њему је морад предмет толико исто вредан наше пажње као и сваки други : „то је његова метафвзика, то је његова Фпзика" као што он сам каже (Огледи, II, 536). Он је дакле први проучавао душу људску. Његове моралне идеје биле су врдо напредне, кад се узме у обзпр да су се појавиде у време, у коме се тек почедо бавити моралним питањима. Онда се сматрало да је човек средпште васионе, да су остада бића створена да му сдуже и да она постоје само зато да задовоље његове потребе. Монтењ је први обарао ово опште мишљење. Да би одредио прави ранг који човек заузима међу осталим створењима, он га поредп са животињама, наводећи врло много примера пз Пдутарха. Тим поређењем он налази у животињама многе лепе особине за које се мнсдило да припадају само човеку. Те су особине: ум (Огледи , I, 476), верност (Огледи, I, 502), захвадност (Огледи , I, 508), ве-

ликодушност ( Огледи , I, 507), благост (Огледи, I, 507), и т. д. С друге стране, он нас уверава да су нерешљивост, предрасуда, тврдичење, љубомора п још неке мане, једина својина само људске природе ( Огледи , I, 514). Многе врлине којима се људи диче, налазе се и код животпња; међу тим има порока који су непознати животињама а врло чести код људи. Оно што се сматра као неоспорно обедежје људске надмоћности, јесте ум, ади је и ум далеко од тога да буде савршен. Пре свега он је поддожан многим утпцајима, који га кваре иди поправљају. Он зависи од нашега тела, од нашега здравља, од наше средине, најзад од климе и земљишта. Па онда, он не може нпкако да схвати тачну сдику спољашњег света. Чула, која богате ум својим сепзацијама, несавршена су; њихове функције неправилне су. Човек има пет чула, али ко зна да ди му их није потребно шест? Ми виђамо људе без слуха или без вида, ми их виђамо без појединих чуда; зато можемо мислити да човек нпје „снабдевен свима чулима" ( Огледи, I, 638). Кад би био снабдевен свима, свет бн му друкчије пзгледао. И тако човек не само што није најсавршенпје створење васпоне, него је „слаб, бедан, несрећап" ( Огледи, I, 501) и оддикује се само својом „глупошћу и несавршенством" ( Огледи, I, 498). Ово је у опште фонд моралних идеја Монтењевих., издожених на врло мадо систематски начин у 12. гдави друге књиге, названој: Аподогија Ремона Себона. По овим врдо оригиналним идејама за 16. век види се, да је Монтењ отворио широко поље моралнпх студија и да је, на тај начин, он први Француски моралист. Његова дубина и његова оригиналност осигуравају му ову славу. Треба додатп да је он једвнн прави морадпст у 16. веку. Међу тим има знатних критичара, међу које снада и Прево-Парадод, који мисде да у 16. веку има још један моралисг, на пме Етјен де ла Боеси. Ади поред свег поштовања, симнатпје и пријатељства које је Монтењ осећао према овоме младом писцу, ми му не можемо дати место поред Монтења у области морадне ФилосоФије. Његово гдавно дело, чувена Беседа о својевољном роиству засдужује одиста својим стидом и мисдима, релативно смедим за доба кад је дедо пзишдо, да се сматра као један од најважнијих списа у веку Препорођаја, ади оно не спада у морадну књижевност. То је полптпчки памФдет, беседа против краљевства, против тираније, инспирована читањем старих писаца, писана једним младићем који је, и ако од 16 година, давао доказа о својим снажним 67*