Просветни гласник

532

франдуски моралисти

више" ( Максиме, СХСУ). Еад смо храбри, храбрп смо што се бојпмо срамоте иди што волимо сдаву (Максиме , ССХШ) Благодарност којом се људи тодико хвале, не постоји, јер је цела наша душа противна таквом осећању : „поноситост пеће Д а Дугује, себичност неће да плаћа" ( Максиме, ССХХУШ). Племенитосг је само згодно средство да стечемо поштовања (Максиме, ССХМ). Верност нема друге цељи до да нас начпни „чуварима важнијих ствари" (Максиме , ССХБП). „ВеЈИкодушност нрезире све да добије све" (Максиме, ССХПУШ), она је „здрав разум поноситостп и најплеменитији пут добијању похвала" (Максиме, СС1 ј ХХХУ). Ни сама љубав није остала поштеђена од строге критиве великога моралиста: ако љубавници не осећају досаде, ,не осећају је што увек о себп говоре" (Максимс, СССХН) ; ако је љубомора доказ љубави, она је инак иомешана са себичношћу (Максиме, СССХХ1У). Постојаност у несрећи, јесте трпљење зла без храбрости да га гледамо, она је са свим слпчна осећању страшљиваца који „допуштају да их убију јер страхују да се бране" (Максиме, ССССХХ). Презирање смрти заслужило би име врлине, кад би постојало или кад би могло постојати, али оно не постоји јер се апсолутно протнви себичностикоја влада сваком радњом људском и без чијег пристанка ни једна радња не може да се изврпш (Максиме, Б1У) И тако, готово све врлине објашњене су пороцима. Види се по овом кратком прегледу морала ЛарошФукоа, да је овај строги моралист открио нов пут студијама моралним. Он је изучавао човека у опште, човека сама, узета сама собом, без обзира па то какво место овај заузима међу другим створовима и без обзира на однос између овога и жељеног врхунца савршенства. Та проучавања оставио је Монтењу и Паскалу. Он се задовољио анализом моралних сила и сликањем душе људске. У тој анализи, он је многе врлине људске разложио у одговараЈЈће пороке. Природа људска на тај начин проучавана, објашњена је личним интересом и себичношћу, и Л.арошФуко је видео да цео морални свет има један једини мотив који га објашњава, и један једини принции на који се своди. И тако , метода коју је ЛарошФуко употребио у студији моралног света и ресултати до којих је дошао том методом, бистро показују да је Л.арошфуко био један од оних моралиста који су својим истраживањима оставили вечан траг у историји моралних студпја. Кад додамо да су идеје које смо изложили, рашириле свој огроман утицај на ток ФилосоФпје 18. века, ми смо довршили побрајање неоспорних заслуга, које је ЛарошФуко сте-

као студујући морална питања, и можемо с правом ставити га поред Монтења и Паскала и сматрати га као једног од пајглавнијих Француских моралпста. У исто време кад и ЛарошФуко, прочуо се п Сент-Еврмон, којп се често сматра за моралиста. Његова дела, доста разноврсна, показујућп његов таленат опажања и Финоћу умовања, не показују његове особене погледе на природу људску, нити показују њега као озбпљна радника наморалној философији . На против, Сент-Еврмон далеко од тогада буде моралист, био је у главном литерарни критичар. Моралист који, међу иисцима с краја 17. века, заслужује с правом то име, јесте Лабриер, духовити ппсац Карактера. Он је у исто доба један од најмилијих писаца у целој Француској књижевности. Истнна он нпје наставио смеле анализе Ларошфукоа, алп је ипак један од главних моралиста. Не проучавајући основе наше прпроде, он се, живећи у свету, задовољио делпкатним опажањима, која је оставио у својој бесмртној књизи, али деликатност његових опажања и тачност његових умовања стављају га у ранг његових претходника, и ако пма велика разлика између њих и њега. Он је сликао двор, велнкаше, жене (Карактери , гл. VIII, IX, III), владаоца (Карактери, гл. X), друштво у којем је живео, слободне духове (Каракгери, гл. XVI), целу ону сјајну средину и светски живот свога доба. Што се тиче његових идеја, оне су далеко од поређења са идејама Паскала и Ларошфукоа и не одају мислиоца тако дубока и тако оригинална као што су ови. Мислн које је 17. век произвео у области морадних студија, биле су већ изнесене, а Лабрпер је био врл? мало фплософ да их настави. „Све је речено, и човек долази сувише доцкан, јер има седам хиљада година како људи постоје и како мисле", као што он сам каже у почетку своје књиге. Оно што је заједничко у идејама Лабриеровим и идејама његових претходиика, то су песимистични погледи на морални живот. Али док се несимизам Паскала и ЛарошФукоа односи на главне покретаче нашег моралног живота и на срце људско у опште, песимизам Лабриеров своди се на исмевање људске сујете и ситних смешних импулса, из којих истиче понашање људско у свету. По свем овом што смо рекли о Лабриеру, види се да, ако он не означава известан напредак идеја о прпроди људској, он ипак остаје изврстан сликар људскпх страсти. Он није знатан мислилац, али је знатан морадист. Идеје Еоје развија, нису нове, али облик који им даје, са свим је оригинадан. Портретима које је дао, сдикајући људску