Просветни гласник

ПАУКА Л НАСТАИА

535

своје мнслв. Шта више, он је показао велику имагпнацију, налазећи сјајне изразекоји дају живота и рељеФа идејама. Све ове особине стила одредиле су му место међу првим писдима, који су створили француску лрозу. П А С К А Л. Сувременици Паскалови налазили су да је снага и величина његова ума „оно што нарочито чини заслугу овога ретког духа", по изразу Никола у његовој Похвали Г. Б. Пссскала. Заиста величина ума показује се као главна црта Паскалова. Она је впдна већ и у опису његова детињства, које је тако лепо описала гђа Перије. Затим, прелазећи на његова дела, ми је видимо у његовим писмима као и у његовим Мислима. Сва његова дела одају необичну снагу умовања и ми се ништа не чудимо Вовнаргу. који је желео „мислити као Паскал", казујући овим да оно што он највише цени у Паскалу, јесте његова чудна снага размишљања. Међутим, осим тога што је Паскал био човек уман. он је био и човек који верује, и то је друга црта овога необичног духа. Утицајима непознатим и тајненим, Паскал је прешао у моћно и епергично веровање, које је постало главна особина његове душе и које је дало нов облик овом необичном и чудноватом духу. Његова књига одаје апсолутну веру и праву побожност: јаспо је да је он човек којп се предао „потпуној оданости ирема Исусу Христу". Уморен умовањима, којима је хтео да разуме неприступачна питања хришћанске религије, свестан о својим лутањима и о слабости људскога ума, „гледајући целу васиону нему а човека без светлостн, остављена самом себи" као што он то казује својим енергичним језпком — Паскал се бацио у наручја импозантној п строгој верп коју му је хришћанство пружило. Ми га видпмо да се непрестано трудп помирити мисли које су стечене разумом, са вером која је почивала у његову осећању. Ма колико да је био велики мислилац, ма колико да су за њега били ништавни ониразлози» којпма се обично брани хришћанство, у оном тренутку кад је осетио даје слпчан човеку „који би био бачен на какво пусто и сграшно острво и који би се цробудио не знајући где је и не могући отуда нзићи", Паскал је сагао свој снажни и поносни дух пред безазленом простотом верујућих, и посветио свој бони живот религији, као једином спасењу своје измучене душе. Он Је постао прави хришћанин, прост и невин, одан и безазлен, који је прошао мучне крпзе сумњања, да се освежи у спасоносном балсаму наше вере. иросавгни г-шјнив , 1893.

Алп оно што се највише види у Паскаловој књији , то је искреност његова сопсгвена осећања. Све што је писао о слабости и беди људској, задахнуо је личним осећањима која је сам гајио. Видна је његова ватрена жудња за аисолутном истином, његов бол који је боловао у часовима сумње, горка његова одвратност од задовољстава у животу, његово грозничаво тежење потпуној срећи и апсолутном спокојству, као и све патње које је његова племенита душа препатила. Ми смо видели Монтења, уваљена у онај снажни скептнцизам, али не бона. Видели смо га да је одржао равнотежу своје прибране душе и ведрину свога простога срца. Видели смо га апсорбована сумњом, али без бола, без ојађена срца, без сажаљења за беду људску. Пасвал међутим даје нам са свим друкчији призор. Он је видео беду и он ју је трпео. Док се Монтењу допада сумња и док се не труди ослободити се ње, Паскал болује од ње и жуди за слатким и мирним одмором, који му изгледа једини лек и једино уживање. Разлика између Монтења и Паскала огромна је. Монтењ исмева људску глупост, Паскал је жали; Монтењ посматра равнодушно беде које освајају нашу душу, Паскал болује од њих ; Монтењ се забавља људима, Паскал их сажаљева. Кад Монтењ случајно додпрне коју од идеја које се налазе у спису Паскалову, он им не даје ону индивидуалну боју и онај бони дах,који чине главну црту Паскалова дела, он их казује просто и безбојно. Она страшна слика људске беде и величине боасје, коју је Паскал суверено надахнуо својим духом, исказана је, као што је мудро протумачио Е. Фаге, и у Огледима Монтења, на оном месту где овај пореди човека, сматрана као цара васионе, и оног „величанствемог кретања небеснога свода, вечне светлости небесних буктиња, које се тако поносно шетају над нашом главом, ужасног колебања овога безграничног мора" ; али Монтењ у овој мпсли види само један нов узрок да се насмеје, а Паскал је занесен страхом и емоцпјом. Незадовољан онима који куде људску природу и онима који је хвале, Паскал пзрпче: „Ја могу одобрити само оннма, који траже плачући". И доиста, он је тражио плачући, п ове две речи, као што каже ПревоПарадол, казују цео живот његов. Као писац, Паскал је прави творац класичне прозе. Пре њега, језик је био несигуран, и прозаици су га стварали у колико су се њим служилп. Али јачина израза, краткоћа регулисане Фразе, суптилност и разноврсност, недостајале су Француској црози п Паскал их је првп унео. Осим

68