Просветни гласник

549

Да се види како црквене прилике у Бугарској јогп нису сређене, довољно је навести карактеристични Факат: да половином овпх епископстава управљпју намесници, па и софиском још од 1883. год. Између свештеника и калуђера и у Бугарсксј, као и свуда на истоку, велика је нротивност. Овој противности узрок је — жена. Само неожељено свештено лице, или обудол.ени свештеник, може постати епископ: ожешеноме сеоском свештенику је приступ епископскоме преотолу, по прописима православне цркве, забрањен. Епископи бугарски су патриоте, образовенн и добри познаваоци света и људи; они су васпитаници или грчких или руских богословскпх школа. Напротив, сеоско свештенство је, нарочито нн западу, на врло ниском ступњу образовања; стари свештеници су тамо од чести сељаци, који су за Турака добивали од грчких владпка свештенички чин без икаквога испита, слабо знајући чак и дч пишу, за таксу од 1000 гроша, коју је сеоска општина плаћала. Црквено је имање незнатно, као што за Турака и није могло друкче бити; само манастир Рилс има повећу имаовину, свакојако под самом шумом. Чак су и столице епископске, митрополије, старе, опале дрвенаре. Статистичке податке даје једна скоро изашлл брошура егзархијскога секретара А. Шопова. По њему је било у 1888. години у целој Кнежевинп 2350 свештених лица (11 епископа, 24 архимандрита, 28 иконома, 70 протојереја, 1951 поп, 20 ђакона, 264 калуђера); од 1951 парохијских свештеника 1012 их је било, пре рукоположења, учитељ. Врој свештеника без парохија са свим је мали, п своди се само на неколике болеснике и старце. Цркава ја било у истој години 1819. Од овот броја цркава 676 је саграђено пре 1860. годцне, 290 у годинама 1860— 1870, 329 од 1870 — 1880, 524 од 1880 — 1888. године. Дакле 1143 цркве је саграђено, кад је започела бугарска црквена борба, за 28 година. Ово је у толико значајниЈе, што су ове грађевине искључно саме општине извршиле; буџет државни никакву помоћ није давао за то. Па и поред свега тога још има стотинама села без цркве: у епискоиству софијском 396 од 605, у варнанском 209 од 338, у епископству Старе Загоре 126 од 226. Једини већи манастир је манастир св. Јована Рилског, један „ставропигион«, т. ј. потчињеп директно патријарху, односно Егзарху. Остали су манастири разређени ио планинским крајевима, и понајвише су мали, често само стара пустињичка склоништа са каиелом, сада само с по једним ка-

луђером. Подељени су по еиархијама овако: СоФија 36 манастира (14 од њпх су парохијске цркве), Самоков 3, Видин 6, Враца 6, Ловеч 6, Трново 11 (100 калуђера), Пловдив 6, Стара Загора 1, Сливен 2, Харманли 1— свега 78 мапастира са 199 калуђера. Епархије доростолско-червенска и варнанска немају нп један манастир. Женских манастира има 14, и то у епархијама трновској, ловечкој (по 4), нловдивској, самоковској (по 2), соФијској и старо-загорској (код Казанлпка) — са свега 348 калуђерица. Мушки манастири сеуправљају по правилу св. Василија, без клаузуре. 1 ) Међу калуђерима има их мцогих са шареном прошлошћу. Женски су манастири више слободно удружење за ручни рад, такође без клаузуре, али не стоје, колико се од домородаца може чути, свуда у најлепшем гласу. Шопов има и статистику од неоФита, од 1878. године: 1913 мухамеданаца, 15 јевреја, 10 католика, 1 протестанат Положај бугарске цркве према држави је сада тежак. Црква је за Турака, кад је епископ био законски признат поглавар изаштитник своје пастве, многе заслуге за народ стекла и са свога патриотизма много трпела. Осим тога бугарска је ћрква један са свим с народом срасли организам, са језиком народу појмљивим, са свештенством, које је с народом срасло, и с доста знатним уделом мирскога, грађанскога, елемента ч у црквепој управи. Али при свем том црква у Бугара није захватила онолико корена колико уГрка и Руса, где народна црква данас чини готово нераздвојни саставни део саме народности. Узрока за то има више: дуга борба противу грчкога епископата, који је раније владао ; несталожено и несређено још стање нове народпе цркве ; оскудица образовања код нижега свештенства и, на послетку, утицај погледа на цркву код саме интелигенције бугароже, пониклих из са свим других одношаја. Политичари ослобођене кнежевпне су према цркви равнодушни, или чак и непријатељски расположени. Завереници из последњега турскога доба сви су готово признате атеисте. У почетку су по неки епископи играли важну улогу. Климент трповски био је министар председник, Симеун варнански председник Собранија. Али садашњи министар председник Стамболов јс 1889. године чак и чланове синода из СоФије одагнао и стару соФијску цркву, без обзира на противљење грађанства, порушио ради регулисања улица. За будућност цркве важно је питање о уређењу доходака „белога« свештенства, т. ј. свештеника, некалуђера. Док се оно не реши, питомци из богословских школа, које др*) Клаузура је обавеза не излавити из манастира. Пгкв,