Просветни гласник

2

л 0 г и к а

9

претходити. С тога, дакле, морамо рећи, да су те две ознаке, главна и иодређена, свакако везане једна за другу, али да прва није узрок другој ; оне су везане, и то с тога, што обе имају један и исти узрок, различит од њих, и виши од њих. Који је тај заједнички узрок ? То треба сад да испитамо. По овом питању, почетком овога века, заподела се научна полемика, која још није ни близу своме крају. 1. За једне (по мишљењу Оеог^ев Ситег-а , чувеног природњака Француског, творца палеонтологије [наука о организмима, за које знамо само по њиховим фосилним остацима] 1773 —1838) тај узрок јесу услови оистшка. за индивидуу. Жив створ треба да се одржи ; да би одржао живот мора јести, кретати се итд.; али свим тим Функцијама управља централна Функција, нервана Функција, јер сав организам је зависан од нервног система. И према томе, свака измена нервног система повући ће за собом упоредо и измену у осталим органима ; ознаке, задобивене из нервног система могу се сматрати као битне, као доминаторне у односу на друге ознаке, пошто ове зависе од првих и мењају се, по потреби, с њима. По овом схватању, као што се види, узрок који везује разне делове бића један за други, његове разне органе, његове разне ознаке, није други до хијерархија Функција, коју ови разни делови имају да наврше ради одржања живота у бића. 2. Овом Физиологијском тумачењу стављено је насупрот тумачење чисто анатомијско, које су поставили други одлични природњаци (међу њима ОеоЈТгоу баШ-Њ1а.Гге 1772—1844). Оној идеји о Функцијама стављена је насупрот идеја о расиореду орг&нском. По њима, сви су органи једне животиње везани заједно тим Фактом, што оне чине део једног и истог распореда структуре; њихове су анатомијске везе, тј. начин, како се једни за друге везују, сталне за једну и исту врсту ; ово уређење органа преноси се непромењено с предака на иотомке. и то чини јединство и сталност расе. Према овој доктрини, узрок је, који спаја разне органе, разне ознаке животиње једне за друге, постојање неке врсте „гипа расе" (т. ј. основног облика врсте), по којем су начињене све индивидуе , што чине део те расе.

Чему воде те две идеје ? По првој, ознаке једне индивидуе зависе од услова њезиног опстанка ; по другој, од плана, од органског типа. који је досад увек био оствариван код предака. Принцип, узрок, који везује међусобно ознаке доминаторне једног бића са његовим ознакама субординованим, треба тражити, по првима, у начину живота самог тог бића; по другима, у организму његових предака. Ну да ли су те две теорије заиста противне једна другој ? Не : теорија, еволуције (главни је представник ове теорије данас НегћеН; Зрепсег) учи нас како да их помиримо. Истина је, да животиња наслеђује од својих родитеља организам тако подешен, да разни делови већ унапред имају одређен распоред ; али је исто тако истина, да се њезин организам може мењати према потреби за одржање живота, и прилагођивати се новом животу. Узрок који везује, дакле, међусобно разне делове, разне карактере, уједнојеи наследство, иримљено од иредака, и начин одржања, који животиња сама ирисваја 1 ). То је тај двоструки принцип, који, спајајући разне ознаке једног бића једне за друге, ставља једне у први ред — пошто играју било у развитку предака, било у развитку индивидуи властитом, главну улогу, — а остале меће у други ред. Одржавајући између њих хијерархијску везу, тај принцип допушта нам да тврдимо, како између њих постоји однос непроменљиве коегзистенције; он даје право научнику да закључује по постојању једних ознака, и на постојање других, да приближи два Факта један другом и постави их у исту групу, само ако је констатовао исте битне ознаке. Овај је принцип дакле основ класиФикацији, као што је принцип узрочности основ индукцији. С. Вредност класификације. КласиФИкација је добро изведена, ако су ознаке Фа') За ову дискусију постоји један чувен аргуменат, кога су наизмевце у помоћ узимали браниоци обеју теорија, а то су рудиментарни органи. Познато је, да неке животиње, поред добро раавијеиих органа, показују и неке органе рудиментарне: тако налазимо понекад у кон>а поред конита и траг од побочних прстију. Ето, говораху пристадице органсвог плана, ти органи рудиментарни пе сдуже животињи ни за гата; откуд их дакле може имати, ако не од својих родитеља? Они су јој некад били корисни, кад су биди добро развијсни; они јој сад више не сдуже, али су се очували, јер типови се одржавају. — Да, одговарају њихови противници, али зашто су, одржавајући се, закржљали ? Зато, што више не одговарају условима ва одржање животиње. — Законом еволуције можемо протумачити и одржање тих органа, као и њихову закржљалост, спојивши обе теорије \једно.