Просветни гласник

Л 0 г

И К А

Ова операција, коју називамо класификацијом (разредбом), врши се у циљу сиекулативном: циљ јој је сазнање стварноети; и она се врши ириродним методом, у том смислу, што се служи, да би зближила и поредила различите Факте које обухвата, природним сродностима, које они показују 1 ). Како она то изводи? Претпоставимо, да су скупљсни описи многобројних животињских облика; треба их разредити. Тога ради научник ће очевидно тражити које су им заједничке црте, а које различите, што их деле; у једну и исту групу ставиће облике који показују више сличности но различности ; оне пак што имају са првима више различности но сличности, али које међусобно показују довољно сродности, одвојиће од прве групе, и начиниће засебну групу ; наћи ће се и таких облика, најзад, који не показују никакве сродностп ни с којим другим обликом, и научник ће бити принуђен, да за сваки од њих постави засебну групу. Ну да ли ће се научник зауставити само на томе, да броји ознаке заједничке и ознаке разнолике ? Не, он ће се старати пре свега да их оцени према њиховој узајамној важности. Ако нађе, да два Факта показују велики број разноликости, али да су оне све само споредне, а с друге стране, ако нађе само једну тачку сличности, али битну, то се неће устезати упркос спољашњем виду, да оба Факта уврсти у исту групу. Зашто ? Зато, што му ум вели : ако је заиста између та два Факта једна тачка од битне сличности, то ће та сродност, по виду јединствена, повући за собом (пошто је битна) известан ред других, које су сад скривене, но које ће се појавити при пажљивијем истраживању. И на тај начин он је уверен, да између та два Факта, упркос њиховом спољашњем виду, има у ствари више сличности но различности. Према томе научник , изводећи класиФикацију, не сме се поводити за привидним бројем сличности и различности у предмета, које испитује, но мора оцењивати ознаке по њиховој правој вредности. Он мора тежити да пронађе битне ознаке, које по потреби по') Тиме се научна класиФикација разликује од извесних кдасиФикадија које се употрсбљавају у свакидашњем животу (нпр. класификација књига у једној књнжници), и које имају само арактичан циљ (да Оисмо нпр. лако нашли књигу коју тражимо) и употребљавају метод сасвим вештачки (нпр. сређи ваше књига по њихо вом ф ормату).

влаче за собом друге. или, као што се научним изразом вели, карактере доминаторне (главне ознаке), који одређују многоструке субординоване карактере (подређене ознаке). Наведимо конкретан пример. Зоолог, који треба да разреди известан број животиња, неће откривати све споредне ознаке, по којима се оне разликују, као нпр. величину, боју итд. Прво и прво ће истраживати битну ознаку : питаће се, на пример, да ли су те животиње кичмењаци или не ; ако су све кичмењаци, то ће их одмах уврстити у ред кичмењака, уверен у напред, да ће тај доминаторни карактер повући за собом велик број субординованих карактера, који ће збли жити упоређене животиње покрај свих површних разноликости, запажених на први поглед. В. Основ класификације. Али на који начин може научник бити ^верен о томе ? Откуд може знати да ће ознаке, које назива битним или главним, повући у ствари за собом читав ред подређених ознака ? Он то може, јер искуство показује, да између те две врсте ознака постоји сталан, непромен .Бив и општи однос, закон коегзистенције. — Ми с-мо напред видели какав је однос узрочности, закон узрочности. Ево нам сад друге врсте односа и закона сасвим друге природе. Однос узрочности могао се деФиновати овако : «однос који непроменљиво везује узрок А за његов учин а"; закон пак коегзистенције може се деФиновати : «однос који непроменљиво везује главну ознаку А за подређену ознаку а». У овим двема деФиницијама има једна затедничка мисао : мисао, да узрок или главна ознака повлачи за собом непроменљиво, т. ј. по потреби и по својству, које му је властито, учин или подређену ознаку. Али између те две деФиниције има и разлике: у односу узрочноети; узрок повлачи за собом учин т. ј. учин му следи, а у односу коегзистенције главна ознака повлачи са собом субординовани карактер, тј. у исто доба ; он се не јавља после првога, него заједно постоји у свако доба са првим. И с тога, пошто се субординовани карактер не јавља после карактера доминаторног, но у исто време, не може се ни рећи, да је изведен каракгером доминаторним, јер кад би карактер доминаторни био узрок карактера субординованога, то би му, по потреби, морао