Просветни гласник

.1 0 г

4). Ну сви ови докази нису такови, да повлаче за собом апсолутно уверење. За једну хипотезу се не може рећи да је потврђена, ако она ЈЈдина, не тумачи известан ред Феномена, тако, да их ниједна друга теорија не може протумачити Једини савршен доказ је, дакле, немогућност сваке друге хииотезе. VII. Аналогиј а. Видели смо напред, да се хипотеза оснива у многим случајевима на анологији, потврђеној између два случаја. Сада ћемо испитати саму аналогију. А. Аналогија ства,рна, и а.налогија, исихологијск а. Реч (( аналогија и има два смисла. Она означује час својство ствари, час поступак духа. У првом смислу вели се, да има аналогије између две ствари, када су делимице идентичне (истоветне), то јест, када су идентичне у извесном броју тачака, а у неким другим различите. У том се смислу н. пр. вели: «француски сенатје аналоган енглеском дому лордова", јер та два тела имају неке црте заједничке, и неке црте различите. У другом смислу аналогијом се назива закључивање, које преноси оно, што је истинито на једној ствари, и на другу блиску ствар. Тако јен. пр: „Светлост сунчева загрева, према томе и светлост осталих звезда треба.да загрева«, закључивање по аналогији. Како се иоступа у закључивању по аналогији? Ево како. Онај, који жели да закључује од једне ствари на другу, поставља, да међу њима (на пример међу сунцем и звездама) постоји сличност у извесним тачкама. Из тога изводи, да та сличност постоји и у оној тачки, коју жели да утврди (овде својство загревања код две светлости). Он посматра, дакле, делимичну идентичност код два Факта (а то смо назвали напред „аналогијом између две ствари и ), и преноси ту идентичност и на нов случај. Тако н. пр. код хипотезе у примеру о муњи, из сличности између два Факта изведена је и сличност међу њиховим узроцима. Једном речју, из «аналогије између две ствари" научник закључује, да постоји међу

и к а 13

њима још потпунија аналогија. То су односи, који постоје међу аналогијом, која износи својства ствари, и аналогијом, која износи поступак духа, међу аналогијом стварном и аналогијом психологијском. Б. Облици аналогије. Посматрана као поступак духа, аналогија се јавља у два облика : у облику нехотичном, и у облику расуђеном. Обично нехотично полази дух у аналогији од једног случаја ка другом блиском случају, преноси ознаке на једну ствар, које је задобио на другој. Ова нехотична оиерација лако се тумачи а,социјацијом идеја (удружењем представа). Тако нпр. узмимо један Факат, који има три главне ознаке. То значи, да је тотална представа А, коју имамо, саставл^ена за нас од три почесне представе а, (5, у. Ове три почесне представе уједно чине тоталну представу А, здружене су, дакле, међу ообом. Сада нам се пак јавља нови Факат, у коме налазимо две ознаке од прве представе. Тотална је представа В састављена нпр. од две почесне представе а и р ; томе нас бар искуство учи. Али представе а и /3 се находе здружене, као што мало час видесмо, са представом у. Кад их искуство поново доведе у наш дух, то ће оне изазвати и преставу у. са којом су се првобитно јавиле. И тиме смо доведени дотле, да поверујемо, да представа у чини део и тоталне представе В, да та нова ознака припада и другом Факту као и првом. Ово нехотично аналогијско ироширење тумачи се, дакле, са свим просто игром асоцијације идеја. Али аналогија, у место да буде нехотична, може бити такође и расуђена. Понекад, заиста, на основу правог закључивања полазимо ми од једног случаја ка другом. Како то? — Узмимо исти пример. — У случају представе /I, ми смо, нретпостављам, поставили, да је међу ознакама означеним са а, р, п у постојала не случајна веза, но веза логична: да су а и ^ били узрс/к представи у. Ми из тога закључујемо индукцијом, ако су а и (Ј произвели у у случају -4, да ће га произаодити увек јер исти узрок производи увек исте учине. А одатле ћемо закључити дедукцијом"), ако а и р морају увек произвести у, да ће га произ*) У одељку којијенареду видећемо, да је дедукција у томе, што се из датог општег суда изводи оуд посебан.