Просветни гласник

Л 0 г п к л

вести и у случају В. Ми ћемо, дакле, себи рећи, да се у мора по потреби налазити у В, и ако нам га искуство још можда није показало. И па тај начии додајемо ми представи В ознаку у, коју смо нашли у А. Према томе видимо, да расуђена аналогија није друго до индукција, ираКеиа дедунцијом. С. У зроци заблуда у уиотреби аналогије. Да видимо сад којим је узропима заблуда изложен иоступак аналогијски. Ти су узроци од две врсте: 1). Први се находе у првом делу закључивања, у индукцији. — Могла се, доиста, видети међу а, /3 и у веза узрочности, и ако она у ствари није иостојала: случајна веза могла се узети као веза логична. Ако смо то учинили, очевидно је. да ће генераловање, постављено с помоћу такове индукције, бити погрешио, јер из односа са свим случајног не можемо изводити закон генералан. 2). Други се находе у другом делу закључивања, у дедукцији. Претпоставимо, да је индукција добро изведена, претпоставимо и да је општи зокон постављен. У случају В могу се находити особене околности, које ће сметати општем закону, да изведе своје обичне учине. И с тога не би било право, да се на тај нови случај примене претходни закључци. Отуда долази практична неизвесност, која увек терети аналогију ; отуда долази, што нисмо никад са свим сигурни, да ћемо моћи применити на нову околност оно, што смо нашли у другој , и што се често варамо закључујући од једног посебног случаја на други посебни случај. VIII. Д е дукциј а. Дедукција се у реду научних поступака ј« вља најкасније. Дедуковати значи, извести посебан суд из суда општег. Али да бисмо то могли учинити, очевидно је потребно, да се општи суд претходно потврди с помоћу индукције, или бар постави с помоћу хипотезе. Дедукција, дакле, прегпоставља ове разне поступке, и она се ослања на њихове податке. Дедукција се може чинити на два начина: или се нови суд може непосредно извести из суда већ познатог, или се не може

извести непосредно, но с помоћу једног или више посредних судова. У првом случају велимо, да је дедукција неиосредна, у другом да је иосредна. 0 сваком од ових облика говорићемо у засебном одељку.

I. Непосредна дедукција. Имају два главна средства, којима се изводи непосредно један суд из другога : 1). или се од датог суда закључује на супротан суд, или суд мање ошпти; 2). или се ограничавамо само на то, да обрнемо делове датог суда, начинивши од субјекта предикат, а од предиката субјекат. Да бисмо разумели, под којим условима су ове операције ваљане, потребно је да се претходно у кратко упознамо са судом и његовим главним облицима. Судити значи поставити однос између две представе, а закључивати, поставити однос између два или више судова. Закључивање је, једном речју, синтеза судова. Оно обухвата ове операције : индукцију, аналогиЈу и дедукцију. Суд се исказује у облику реченице и састоји се из субјвкта, иредиката (или, као што се често у новијој логици вели, атрибута) и коиуле. У предикату се износи каквоћа, која се придева субјекту, а копулом се везује субјекат за предикаг. Ако је у предикату глагол, то је значење глагола предикат, а његов облик, којим се везује за субјекат, копула. Човек је смртан. Птица лети. I. Квантитет. Суд се назива универзалним или генералним (општим), ако је субјекат узет у свем свом обиму. и означује целу врсту: пример: сви су људи смртни. Са општим судовима обично изједначујемо судове сингуларне (поједииачне), у којима је субјекат одређена индивидуа; пример : Сократ је смртан (јер је: Сократ = целокупној врсти индивидуа, која носе име Сократ, врста, која се своди' само на једну индивидуу.). Суд се назива иартикуларним (делимичним), ако се субјекат не узима у свем свом обиму, т. ј. ако означује само један део индивидуа, која чине неку одређену врсту ; нример : неки људи су смртни.