Просветни гласник
2
Из хронологије знамо: а.) да сви народи нису увек рачунали нити данас рачунају подједнако дужину године; б.) да не иочињу годину у исто време ив.) да не броје године од једног знаменитог, еиохалног догађаја (ера). — Отари су Мисирци рачунади вреае по сунчаној години од 365 дана; Атињани по месечевој од 354 дана ; раздику пак од сунчане године, шго за 8 година чини некаквих 90 дана, поправљали су Атињани тиме, што су првих 5 година рачунади по 354, а по- : тоње 3 1го 384 дана. Римски је календар поправио Јулије Цезар (•)• 44), узев за основу мисирску годину а поправљајући је урачунавањем ^ дана сваве четврте годиае. Нстачност овог Јудијева календара (»стари датум") поправио је папа Гргур XIII 1582, чије су поправке основа новом, Гргурову валендару (»нови датум"). Мухамедовци и данас рачунају време но месечевој години, са чега им једни исти месеци и падају у разно доба године. — И почетак нове године падао је код разних народа у разно доба годишње. Јевреји су иочин.али годину с првом месечевом четврти по пролетњим равнодневицама ; Атињани с младим месецем по дугодневицама ; Римљани, од Јулија Цезара, с 1. јануаром. ХришАани су за дуго почињали годину каквим веливим хришћансвим нразпиком (Ускрс, Вожић, итд.) и тек се доиније утврди садашњи почетав. — Па и бројање година било је различно. Јевреји рачунају време од створења света (по њихном рачуну 3762. пре Хр.); Стари су Грци бројали године по Олимаијадима (од 4 год.), почињући с првом на 776. пре Хр. Римљани су дуго обележавали време годинама управљања својих конзула, а од цара Аугуста време рачунали по заснивању Рима, 753. пре Хр. Мухамедовепа ера (Хеџра) почиње с бежањем Мухамедовим из Меке у Медину, 622. по Хр. — Данас је најрасирострањеније хришћанско бројање година, које све историске догађаје своди на време аре и иосле Христова рођења. Г § 4. Преисториско и историско доба. — Историја почиње с појавом првих савршенијих облика људскога друштва, са стварањем првпх држава (4—5000? пре Хр.), када је већ и умни напредак људски код појединих народа био толики, да су умели аисменим знацима бележити минуле или сувремене догађаје. Али је дотле прохујало безброј векова, с многим траговима живота и рада првих људских друштава. То је ареисториско доба човечанства, његово детињство, у коме су све клице државног и културног живота познијих столећа. ПРЕИСТОРИСКО ДОБА § 5. Периоде преисториеког доба. — У борби коју је првобитни човек водио с читавом својом околином, с прпродом и људма, ради одржања свога живота и намирења својих првнх потреба (хране, одела, стана) његов се ум поступно изоштравао, његова рука полако извеџбавала, ои је поступно напредовао. Од најиростиЈег оруђа (нож, игла, чекић и др.) и најнесавршенијег оружја (секира, копље, стрела и др.) што их је човек најпре употребљавао у борби за живот , полако се ишло бољем и савршенијем. То су уједно једнни
споменицн тога удаљеног времена, по којима се оно и дели на камено, бронзано и железно доба. а. Камено доба. Ово је најстарије доба људског живота а зове се тако што је човек, не знајући за ватру(?), све своје оружје и оруђа градио од костију или од камена (најпре ломљеног, доцније глађеног). Станујући по пећинама (троглодити) или становима иодигнутим на кољу крај обала, (сл. 1.) бавећп се ловом, рибарством, или
живећи од биља што му га је сама нрирода давала, овај се првобитни човек мало уздизао својим животом над оним животињама које су тада на земљи боравиле (пећински медвед, мамут и др.). Остављев већином ловачким случајностима, њему није био живот храном ујамчен ни за најближу будућност. Већ је боље било, кад је успео да неке животиње припитоми (пас, овца, коњ, говече и др.) и да своју судбину веже за њихов живот. Селећи се и тада још, впше и чешће него раније, са својом стоком ради хране јој, човек је у мањим или већим удружењима (род, колено) прелазио ближе или даље просторнје, живећи већином мирнијим и увек једнаким, сточарским животом (номадп). Где су пак биле повољне прилике (низије?), ту је чо-