Просветни гласник

век почео неко биље и еам обделаваги, навикавајући се тако на ратарски, настањени живот. Тек на овом стуцњу људског развитка бпла су могућна већа удружења (пдемена, народи) и разни облицп њихови (државе); тек тада је могло доћи и јаче подвајање друштва на поједине редове п различност њихових улога у државној заједниди (подела рада и положаја). б. Бронзано доба. Алп је до доласка на овај ступањ развитка и људсгво већ давно пзпшло из камене периоде. Употребом вагре човек је могао и своје оружје усавршавати: градио га најпре од меког и лако топљивог бакра, па за тим, мешајући овај с калајем, добивао тврду бронзу. Поред оваког оружја налази се у гробнидама (тумулпма) тога доба и разно иосуђе, земљано и бронзано, чије шаре као и многп бронзани и златни накнти (грпвне, обоци, навте, нрсгење, укоснице итд.) показују да је поред бољег нодмпрења људских потреба дошао и јачи развитак уметнпчког укуса човечјег (почецп луксуза). в. Железно доба. Употребом железа за оруђа и оружје , човечапство је ушло у трећу периоду свога развијања, у којој је још и данас (данашња индустрија заснована на гвожђу и кам. усљу). У овом се времену поступно ушло у историско доба, јер се у њему већ налазе и ппсанп споменици, а тиме настаје и доба ноузданијих п опширнијих бележака о псторискпм догађајмма. Ну ове се иериоде људског разаитка не могу тачно одвајати ни но месту нц по времену. Као год што сва народи нису морали нроћи кроз све ове ступње људског развитка, тако ни они што су их прошли, насу то чинили у исто иреме. Мисир је већ давно био изишао из нреисториског врсмеиа, у њему су у велико цветале науке и уметпости , када су Је-

лини и Италици још били у каменој периоди. А. оиет у времену, када су Грци и Римљаии стварали своје најлепше уметничке споменике. остали су европски народи живели по својим зградама на кољу (остаци у Швајцарској), борећи се са уром имедведом. У Америци је вамено доба престало тек но доласку Евроиљана. Нека дивљачка племена нису још ни данас из њега изишла. ИСТОРИСКО ДОБА. § 6. Његова деоба. — Са стварањем првих држава настаје историско доба п обухвата време од неких 5—6 хиљада година. Обично се дели на ове периоде : а. Стари Век, од постанка најстарије државе (миспрске ?) па до пропасти Занадпе римске царевпне (4000 ? пре Хр. до 476. по Хр.). Ова нериода обухвата 1. Историју источних народа (Африка, Азија), 2. Историју Грка п 3. Историју Римљана. б. Средњи Ћек, почиње са стварањем хришћанско-европских држава а завршује се XV. столећем по Хр. (476—1453 или 1492). в. Нови Век, настаје са XVI. ст. Последње столеће његово, често се издваја као Најновији Век (од 1789.). Деоба псториског градива. — И ако све иојаве и сви догађаји у животу једнога народа граде једпу историску целину, ипак се, прегледности ради, историско градиво дели на иолитичку н културну историју. Прва се бави судбом самих држава и њихових међусобних односа (снажење и онадање државно, ратови, уговорн, ширење или сужавање државних граница итд.). У друго.ј се (историја културе, цивилизације) нзносе унутрашњи догађаји из живота народног, који се огдеда у његову друштвеном уређењу (односи иојединих друштвених редова : устав), у његову уином развитку (вера и философија, науке и уметности) и иривредном наиретку , уцраво обухвата социјадни, интелектуално-морални и економни раввитак.

С Т А Р И В Е

§ 7. Земљописни преглед Старога Света. Историско земљиште Старог Света јесте у главном водопађа Средоземног Мора. У близини овог „културног средишта" налазе се, с малим изузетком (Иран, Индија). скоро сви стари културни народи (Мнсирцн, Феничани, Јевреји, Аснрци, Вавилонци, Грци, Римљами). Развијајући се донекле одвојито, доцније се и политпчки и културни живот ових народа један с другим уплпће, један на другог утиче, чпнећн тако једну духовну, а у неколико маха, великим делом својим, и једну поли-

тпчку целину (Ахеменовићв, Александар Велики, Римљани). Али је Средоземно Море било не само средиште културног живота него и земљописног познавања Старог Света. Његове су обале и приморске земље биле најпознатије старим народима, и што даље од њега, земљописно је знање било све слабије и неноузданмје. Стари су народи мало што знали или ии мало о северпој Европи, северној и источној Азији и ередњој и јужној Афрнци.