Просветни гласник

б

Гизе) иодигла три Фараона: Куфу, Кафра и Менкери (по грчком: Кеопс, КеФрин и Микерин). Херодоту су причали мисирски свештеница да је на највећој, Кеопсовој пирамидп (240 м. основице, 150 м. вис.) радило по 100.000 људн наизменце, по 3 месеца кроз 20 година, осим 10 година утрошених на грађење друма за нревлачење грдних камених плоча и коцака. Пирамиде су и дан-дањи трајни споменици огромних народних терета, али ивеликог грађевинског знања у Мпсираца тога доба. § 15. VI. дин. и друга половина мемФиске периоде. — Ма да су Мисирци били миран народ, ииакје, нема сумње, и за време ових првих династија било и спољних ратова, ако не, можда, нападних, оно одбранбеиих, јер је плодни Мисир увек био мамац за пљачкашке упаде околних пустињских илемена. За време пак VI. дин. као да је било и освајачких похода мисирских (чувени војвода Уна): ка југу, у Етиопију, ради освојења и насељавања нилске долине, а ка истоку, у Синај, ради захватања и експлоатисања тамошњих рудника. Друга половина мемФиске периоде (VII — X дин.), време од неколиких столећа, покривено је тамом и скоро без икаквих споменнка. Л.ако је могућно да је ово због многих унутрашњих нереда, за време којих се Мисир опет раскомадао: МемФис је полако губио свој значај, а његови владари своју моћ; државна власт прелазила је у руке властеоских породица по областима, које се сада издвојише у засебне државице. § 16. XII. династија (2500?). — Из нереда и слабости ове властеоске државе, земљу су извукли тебански кнежеви, који су успели да Мисир поново уједине и да сада Тебу учине средиштем државе и образованости мисирске за неколико столећа ( тебанска иериода: XI—XX дин). Од првих гебанских динасгија најважнија је XII, чији су владари (сви с именима: Аменемхат или Узпртезен) поново проширили државне границе ка ј. и и., долину испунили многим лепим грађеванама илп корисним творевипама (каналпма) , међу којима је, без сумње, на првом месту огромнп рад на стварању „ Шериеова " језера (мири ~ је.^еро, од чега погрешно изведено име „Мерпс"), којим је регуловано и нилско планљење и добивено новог земљишта за обраду. Вероватно је да је на овом великом послу радило неколико владара XII дин., али се он обично рриписује само Аменемхату III. можда с тога, што је он на њему највише урадио, улепшао град најезерској обали (Крокодплопољ),

ту подигао себи двор и гробницу, која му постаде храмом по смрти његовој („1опе-ро-хунит= храм код језера, од чега су Грци извели „лавиринат", за који вели Херодот да је дело натчовечанско). — У опште се може рећи да је време XII. дин., једно два столећа, од најбољих и најнапредиијих у мисирској историји. Многе године мира веома су уздигле народно благостање, сие гране привредне беху веома напредне. Многи споменици овог доба не уступају лепотом своје израде онима из мемФиске периоде. § 17. Хикси (2200 ?). — За овим временом мира и напретка као да наступише поново уиутрашњи нереди и међусобице, што само олакша продирању пустињских племена у Мисир. И до тога је доба богата нидска долина била мамац за пљачкашке пожуде околних народа, са чега су Мисирци морали врдо честџ одбијати њихне нападе ; али је сада насртај 'био много јачи (сеоба семитских племена?). С истока (Арабије? Сирије?) нагрнуше Пастири или Хикси (Су = иљачкаши, Хик—су = краљ пљачкашкп) па, рушећи и убијајући, раширише се по Доњем Мисиру, где најпосле утврдише и своју власт. Један им воЦ (Салатис) поста краљем, с киме отпоче владавина пастирских династија (XV—XVIII.) за неколико столећа (3—6?). Али се непосредна власт пастирска простирала само над Делтом и једним делом Средњег Мисира (нрестонице Танис, Аварис). У Горњем су Мисиру и даље владали домаћи кнежеви, међу којима су бшш најважнији, јер инајмоћнији, тебански, и сви, вероватно, признавали старешинство настирских краљева (сизерени), плаћајући вм и неки данак. Јевреји. — Долазак Јевреја у Масир ( Јосиф и његова браћа) на сву придцку пада за вдадавиие Хикса (®араон Афо<5ис ), војима је то морало добро доћи да свој подожај у Мисиру ојачају и утврде. § 18. Ослобођење (1700?). Дуго борављење Хикса у напредном Мисиру начинило их је образованијим и иитомијим, али их ипак нпје могло измирити с покореаим Мпсирцима, који су тежили за ослобођењем. Борбу најпосле отпочну Тебанци, код којпх се беше и очувало највише народне самосталности. Под предвођењем својих краљева Тебанци поступно потискиваху Хиксе из Средњег и Доњег Мисира, док им, по освојењу тврдог града Авариса (240000 људи посаде) власт са свим не уништише, отеравши их из Мисира. На сву прилику да Је један велики део Хикса (и Јевреја) нижих редова (сељака занатлија, трговаца) и даље остао у