Просветни гласник

8

општа историја

и слабости државне. Други узрок немоћи мисирске државе овога доба био је у веома силном и богатом свештенству. Иодижући многе храмове, владари су их богато обдаривали земл.ом и робљем, тако да је велики део земљишта и људства био у власти свештеничкој, чији је поглавида био првосвештеник Амонова храма у Теби. И када по смрти последњег владара XX. дин. тадашњи првосвештеник тебански (краљевић?) Хрихор чак покуша да задобије и престо миснрски те да заснује свештеничку (теократску) владавину удржави, северни се крајеви узбуне и отпоче грађански рат. Најносле један од северних кнежева (XXI. дин. у Танису) надби својом најамничком војском све своје противнике и поново уједини Мисир. Краљ-првосвештеник тебански и његове присталице повукоше се у Етиопију, која се сада одвоји од Мисира и поста самосталном државом (престонида Напата). Теба за свагда преста бити престоницом мисирском; њено место заузеше северни градови по Делти (Танис, Бубаст, а нарочито Саис, од кога и саиска иериода: XXI. до XXX. дин.) § 22. Туђиначка владавина (1000 ?). Ове међусобице биле су од двојаке штете по мпспрску државу: саоља се ослободише њене власти сви раније покорени народп, унутра се, у земљи, нагомилаше многи најамници, који ступаху у службу једноме или другоме претенденту. Ово је само ишло на руку новим борбама и новим државним комадањима, док се најпосле Мисир не распаде на некаквих двадесет кнежевина. У даље међусобице н борбе око превласти најзад се, на позив неких кнежева, уплетоше Етиоиљани, чији се краљпрвосвештеник (Пјонкп-Мејамун), са својом војском и флотом спусти низ Нил и, после неколиких победа, подвласти цео Мисир (око 800.) Владавина етиопских краљева над Мисиром могла је трајати једно сто година (Сабаку, Тахарку). Али је и то време прошло у непрестанпм немирима: Етиопљани су често морали долазити у Мисир да угушују буне појединих кнежева, нарочито саиских, који су покушавали да земљу ослободе (кнез Бокор жив спаљен). Док се овде утврђиваху Етиопљани, дотле се на далеком истоку, после кратковремене немоћи и застоја, поново уздиже држава асирска, чији владари нагло продираху у Сирију. И нешто на позив тамошњпх јеврејских краљева, нешто из страха за свој властити опстанак, етиопско-мисирски владаоцн почеше помагати сирпјске државице у њихној одбрани од Асираца. Тако се изродише ратови међу Етиопљанима и Асирцима

по јужној Сирији, док најпосле један од асирских краљева (Асархадон) не продре у Мисир и освоји га. Етиопски се краљ (Тахарку) повуче у своју државу а мисирски се кнезови покорише новом освајачу. Мисир поста асирском облашћу, али управу над земљом предаде асирски краљ домаћим кнезовима, наметну им данак, по неким градовима остави асирску посаду па се пун пдена и троФеја (ликова божјих, златних накита свештеничких и др.) врати у Асприју (око 700). § 23. Последњи дани слободног Мисира. Асирска владавина Мисиром није трајала ни пола столећа, па и то не на миру. Етиопски су краљеви поново нокушавали да отму Мисир, што је само још у два маха доводило асирску војску (Асурбанипал) да га пороби и оплени. Али како и за Асирију у брзо наступише тешки дани и борбе за сам опстанак, саиски кнез Псаметик употреби ту прилику и отпоче борбу за ослобођење и уједпњење Мисира. Историја не зна за појединости ових ратова, али је народно иредање очувало спомен о победама што их је Псаметик одржао са својом најамничком војском (јонски Грци) над осталим кнежевима и Мисир ујединио (Херодотова додекархија). Са Псаметиком долази на мнсирски престо последња важнија династија мисирска (XXVI., саиска), за чије се владавине државно стање нешто поправило те је Мисир још једно кратко време проживео слободним животом. Псаметик (663—610). — За владавине Псаметикове, Мисир је први пут добровољно отворен туђпнцима, Грцима. Дошав њихном помоћу на престо, он их је и даље у Мисир довлачио и по градовима насељавао из двојаких разлога: једно што су му Грци били најпоуздапија војска, на чију је оданост могао увек рачунати, а друго што је у њпма видео подобан народ за своју намеру: да од Миснра начини јаку поморску и трговачку државу, да га учинн средиштем трговине п саобраћаја међу истоком и западом. Али је овим својим радом Псаметик толико озловољио војнички ред у Мисиру, да је један велпки део његов (240000? људи) напустио своју отаџбину и одселио се у Етиопију где их радо приме (држава Мерое). Сви покушаји краљеви да незадовољнике одврати од намере, остадоше безуспешни; њихннм пак одласком , земља изгуби велики број својих бранилаца. Неко (610—595). — Његов син и наследник Неко, покушао је, последњи пут, да Мисир извуче из његових уских, природних граница и да Мисирце изнова поведе на освајање. Желећи се ко-