Просветни гласник

44 , писма пз

ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА (Изворни дописи ,,Пр. Гласнику") IX. Руска гимназија у 50-им годинама, — Онддшњи уџбенпци. —Прво- ! школпи од 20 година, —Сцена с пнспектором.—Како утичу магори ђацина мдађе. — Час руско г језнка. — Представпик старе педагогије — Начин предавања с квадратом у рх кама. — Испнт. — Колико је у саратовској губернпји чпновника с вншим образоваљеи. — Зашто иителцгенција избегава унутрашњост. — V. В. Красовскп и његова делатност. — Гипски представник николајевскн.ч времена. — Окружнпца куратора петроградског уџбеног округа о злоупотребама у оцењивању ученика. — Неписменост у Јевропн у одношају према Русији и Србији. Г. Михњевич прича, каква је била руска гимназија у 50-им годинама 1 ), у оно време, кад се поветарац „преиорођаја* п „слободе" спремао да разнесе густи дим кримског рата. У доба, у ком и ми ступамо, ступио је и он у први разред друге кијевске гимназије; само што данас |0-огодишњи ма.шша уноси при уласку у храм образовања љубав према књизи и жеђ за науком (бар из почетка, док га не почну кљукати разним латинским деклинацијама и пустим преводима са живих на мртве језике), а наш кијевски гимназист велн, да је дошао у н.ега с одвратношћу према уџбеницима. Њихова спољашњост, њихова груба, жуто-угасита артија, аљкава штампа н гломазни им повези, задавали су, при првом погледу, тугу и жалост учепицкма. У | то време, кад се руска мисао изражпвала на дпвном језику Пушкина, Грибојсдова и Гогоља, школ- ј ски уџбеници беху писани језиком Тређаковског. И I откуд да буде друкчије, примећује писац, кад се, и доцније палазпли у њежинскоЈ гимназији проФесори руске књижевности, којп не признаваху рад Пушкина и Гогоља, гледајући у Державипу последњу реч руске поезије. Овоје школске утиске представља писац Ерло живо. Један од првих, којих се сећа, беше овај: На час математике улази инспектор Н. Н. Гренков. Био је то зао човек; сви су га се бојали, а волео га није нико. Наредив учепицима да седну и обухватив начелничким, оштрим погледом сву школу, прозва он грубим, громким гласом једног ђака. — Овде, зачу се неки бас. — Ступај овамо рече инспектор. Из последњих клупа, које је један проФесор назвао клупама »гардиста*, јер су обично у њнма седели највишп ученици, подиже се и изиде на среду дугајлија од својих 20 година, са густом стрњпком давно небријане браде. ') 0<1разован'1о, св. за мај — јун, 1893. год.

етрограда — Хм! пропусти инспектор кроз нос, мерећи, са злим осмехом, који никад не снлажаше с лнца му, дугачког као звонара „гардиста": — Која је већ то година, братац како ти седиш у првом разреду ? запита га Гренков. — Седма, одговори тужним басом ученик. — Хм, само седам? дпраше га инспектор. Шта мислиш, није ли то доста? Ћутање. — Ја велим, братац, нисп ли се ти већ доста учио и није ли време да се жениш ? Двоструко ћутан.е. — А можда си се ти већ и оженио ? — П-нисам, рече кроз зубе „гардист". — А зреме је, време је, братац. Узмп дср ти своју капу и иди с богом, са свим идн. Треба човек да зна и границу свему, а можеш закаснити и да се ожениш... Марш! Последњи узвик био је врло озбиљан. »Као да сад гледам, велп писац, тог пеликог блесана, у мундиру, из кога је давно израстао, како узима своје књиге п покорно оставља школу, не рекав ни речи," Не треба мислити, да су са свима „гардпстима" тако поступали. То беше изузегак. Насгавници гледаху п на велпке и на мање ђаке као на ученике првог разреда. Брадаги покораваху се ондашњој варварској дисциплпни, као п голобрада деца; све су их терали да клече, све су пх вукли за уши и секли штаповпма у стражарп. Разуме се да су дугајлије од 20 година развраћали своје мале дрј гове, који гледаху на њих с највећим иоштован.ем, дпвећи се њиховој снази и висини и тражећи у њима неке протекторе. Велики би често н. пр. доносили у школу разне скандалозне слике и тумачили их најбестиднијим речима невипој деци, која, узев их за узор, како седе по неколико година у једном разреду и подносе с највећом хладнокрвношћу и јунаштвом најгоре белешке, занемариваху учење, да буду достојна своје старије браће. ПроФесорн гледаху гим старијима кроз прсте, што је такође кварило млађе Прозпвали су г их, н. пр. врло ретко. И нашто ? Ма ш га их наставник питао, они би увек одговара.ш не вшучилг (нисам научио), само на разне начине. Једпн су говорњш одмах из по ,етка просто и јасно: не виучилг ; други би на сва питања иројски ћутали, чекајући, кад ће их остави ги на миру; трећи би се с медвеђом неумешношћу с-гарали да преваре учитсља, уздајући се у шапутање, па, на послетку, такође одговарали: не вшучилг ! Кримски рат очистно је гимназију од »гарднста". Отаџбипи је требало много војске; војника