Просветни гласник

122 РАДВА ГЛАВНОГА зонка) а „трмка" је пдетара. Док у народу за један појам постоје два имена: негде је зову кошница, а негде трмка. Често кађење употребљава да би припитомио пчеле. Кађењу треба прибегавати само у крајњим сдучајевима: кад се спајају ројеви, или кад су пчеле јако узнемирене а неки се посао мора да изврши. Кађење пчелама није пријатна ствар, а том приликом многа се и спрљи, где нема. за то удешен апарат, да је прљење немогуће. Свакојако зрео је мед бољи и трајашнији, али и незрео није онако рђав, како га писац представља (стр. 125.): да прокисне и да нпје ни за шта. Потписати има још и сад приличну количину таквога меда, али он је и постојан, јер је прошлогодишњи дочекао ово лето, а није се ни мало променио у слаткоћи, укусу и ароми. Боју је потпуно задржао, а није се ни мало кристализовао. Писац нам не каже, како он вади мед из свог извађеног затвореног саћа из плетара, а да му мед остане чист. За саће да остане неповредно, он и не мари. Као „практични пчедар" требао је да нам игго каже и о неговању и употреби меда. Ако се мед држи на топлоти и светлости. ускиснуће. При његову малом врењу треба нену, која се појави, скидати, јер ова доста доприноси да мед ускисне. Он тражи велику производњу меда и то за извоз, а не казује нам његову уиотребу, што је као практичан нчедар требадо да учини. Мед можемо да трошимо: као храну за децу на хлебу, да га употребимо место скупога сдатка, место шећера у каФИ црној и бедој, за сутлијаш, за понеке колаче. Од њега може да се правн н одлично вино. И тек кад меду нађемо употребу, онда ћемо моћи и развити јаче пчеларење, што разуме се мора ићи упоредо. Погрешан је и рачун о приходу од пчеда. Он веди: „Једна кошНица трмка кошта 12 дин. Иста изројиће два добра роја, који ће вредити 24 дин.:

евктног САВЕТА

дакле ова једна од 12 дин. дала је два пута онолико, колико смо за њу дали, а то је на 100 уложенога добит 200. На доброј години и преко 350 на сто доноси прихода ова грана народне привреде". Да се не варамо! Да је овакав рачун у истини, писац бидо сад био милијунар. Потписатом у некодико је познато да је пишчев уљаник само животарио и имао и туђу помоћ. Исто је то и са уљаницима топчидерске економије и „пчеларско-воћарске задруге" у Београду. По мом мишљењу, ако нам ковандук да 100°/ о , треба, да смо задовољнп. Место даје мед. Ако је место цветније биће и меда вшпе. Београдске кошнице ма каквог система не могу дати доста меда једно због места, а друго и због количине кошвица, јер на извесном месту само извесна количина може да опстане са успехом, преко тога се само животари. Пчеларска књижевност у нас у Србији врло је мала и свако озбиљније дедо у обдасти пчедарства добро би нам дошдо; ади дедо овакво, какво нам је нружио писац, не одговара понуђеном циљу, врло је назадно, пуно је погрешних појмова, и према свем овоме подносим Главном Просветном Савету моје скромно мишљење: Да „Практични Пчелар" од II. Периновића не би требало препоручити за књижнице основних шкода и не би требало откупљивати за поклањање ученицима основних школа. 17. октобра 1898. год. Ћелије. Мих. Ступарељић учител. школе ћелиске. Савет је усвојио мишљење г. реФерента и одлучпо: да се ово дело не може употребити за оно, за што су га иишчеви сродници понудиди министарству. Г. Ступаревићу одређено је на име награде за реФеровање тридесет (30) динара. С овим је свршен овај састанак.

ЦРКВЕНИ ЛЕТОПИС

Извештај Њег. Високопреосв. г. митроиолита Миа-аила о свом званичном раду у 1893. години. ПРАВОСЛАВНОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САВОРУ КРАЉЕВИНЕ СРВИЈЕ. На основу чл. 27. тачке 19. закона о црквеннм власитма, подносимо извештај о раду Нашем од прошло-годишњег Сабора па до данас.

Позвани подожајем својим, да се одржава чистоћа св. православне вере, да се правило црквено ио уставу црквеном врши и да се одржава љубав између свештенства и парода, издавали смо нужна наређења за све овоПосланицом Саборском, коју смо посдали отачаственом свештенству свете срцске цркве о све-