Просветни гласник

143

срцу, учинио је исто, као да је поиустио узде плаховитим коњма; узалуд ће се трудити да их задржи; оии ће далеко изван жељене мете однети кочије и господара. Човек, по природи својој склоп да прошири слободу која му се уступа, нпкад не _ помшпља, да се довољно користио дозволом да чини зло." Јувенал је сувпше добро познавао своје сувременике, а да би се могао надати повратку старих нарави ; али он захтева од родитеља, да ускрате себи лажно уживање, ако хоће да сачувају од кварежн оне којима дадоше живот. „Уклонпте са зидова, где борави детињство, све што би могло да вређа њихове очи, душу њихову— Не може се довољно поштовати детиња невиност ; смишљаш ли какво дело, с којега биморао да црвениш, сети се твога чеда у колевци, и та помисао нека те задржи од зла, које си наумпо да учиниш. 1 )" Дивне речи, које се могу увек с коришћу понављати! Нема сумње, у данашњим породицама пороци су махом скривенији, ублаженији него што су били за време оног грдног опадања Рнмљана. Ну и то мало што деца о иороцима сазнаду, довољно је да на њих учини веома штетан утисак. С тога би ваљало да многи родитељи најпре себе преваспитају, пре но што отпочну да се занимају васпитањем своје деце. Утицај навпке, удружен са утпцајем примера, то су по нашем уверењу најмоћнпја средства за гајење морала. Ну ипак васпитање деце пмаће онолику вредност, колико вреди социјална средпна, у којој се развијају, јер су она, као год н њихови родитељи и наставници, под утицајем оних скривених узрока, из којих истичу морална величпна или моралпа гњплост једнога народа, једне епохе. У Римљана ипр. дете из доба Фабриција и Цинцината са свим се другче васпитавало, него ли дете из доба Домицијана и Хелиогабала. Јувенал подсећа на савете, које су стари Латини, Марси и Хернпћани, препоручивали својој деци. „Знајте да се задовољите овим колибама и овим брежуљцима. Обрадујте своју земљу те зарађујте хлеб свој, који је довољан за ваше потребе— Никад неће постати преступником онај, који не презире грубу сдећу, да би се сачувао од студи, онај који у овчјој кожи пркоси оштроме северцу. Напротив туђински пурпур, непознат у нашим крајевима, наводи на све преступе. 2 )" Ништа није истинитије. За све време докле један народ живи засебним животом својим, заузет својим стадпма п пољима, с првобптном инду') Јувенад, сатира 14. -) Јувенад, сатира 14.

стријом, он проводи живот прост, мучан, суров, у коме истина и пороа има своје место, јер ни у којој прилицп није срце човечје слободно од прастарога порока, али у коме не зна ни за разнеженост, утанчаност, препреденост. На томе ступњу деца се васпнтавају сурово; слаба пропадају, а заостала у животу јачају све то већма усред навика и примера, који развијају у њима енергију, отпорну моћ према тегобама, дакле врлине исконске, првобитне, почем се исте јављају нарочито у првих људских друштава, опадајући све то већма, у колико народи сазревају. Тако су у неким крајевима сељаци, који су, услед удаљености од центара цившшзације, много ближи првобитном стаау. Међу таким људима хтео је Русо да васпита свога Емила „далеко од лакајске жгадије, последњпх људи после њиховпх господара, далеко од црних обичаја градских, који заразно пријањају за децу варљивим сјајем својим; док су међутпм сељачки пороци својом неотесаношћу куд и камо подеснпјп да одбију дете од себе него ли да га привуку. 1 )" Али долази кобни дан, кад—по речима Јувеналовим — туђински пурпур почиње да се увлачп у овај неотесани али иростодушнн народ, о коме мало час говорисмо; он везује са суседним илп чак и с удаљеним народима везе, које бивају све чешће, све тешње; у њему се јављају индустрија итрговина; с материјалним пропзводима туђе цивилизације заплаве га и најутанчаннји пороци туђински, или се исти посве природно развијају у његовим обичајима, иапретком сопствеее му цивилизације, која не води свакад моралности, као што раније напоменусмо. Један Француски публпциста (Прево-Парадол) изнео је у неколико збијених, али изврсних редова узроке величиее и пропадања народа. „Чеето се смеће с ума, вели он, да су узроцп оваких великих догађаја чисто моралне прпроде, и да их ваља увек тумачити пзвесним душевним стањем некога доба; а материјалне промене, које истом касније падају свету у очи, само су видљиве и неизбежне последице онога стања. Битна погодба за величпну неке земље, то је свагдашње добровољно жртвовање личних користи општему интересу; ту је основа сваке моралности, свих честитих постунака људских. Ну, у доследњој аиализи, наћи ћемо да само три силна нокретача могу да подстакну људе на оваке жртве, а то су: вера, дужност и частољубље. Верски осећајп слабе поступно услед хладног расуђивања, шпрења позитивних наука и због учестапих напада ФплосоФИЈе наверу. Чиста оданост према дужности претпоставља одвише узви3 ) Емил, кљ. II.