Просветни гласник

142

НАУКА И НАСТА15А

своје склоности, који су кадри да стану на сунрот иримамљивом уживању и да управљају својим животом без спотицања према захтевима дужностн. У том је погледу утицај прпмера од огромне користи. У почетку својих дивних размишљања, које је пмператор Марко Аурелије наппсао ,за себе самога," он се сећа нримера добивеннх од својих родитеља и учитеља; кад бисмо веровали његовој прекомерној скромности, ни једна од његових врлпна није била његова лична својина; све му беху предате примером. Ваља добро разлпковати примере, које нам казују речима, од онпх, које нам делом дају. „Мој добри отац, вели Хорац, научпо ме је да уочим рђаве нримере, како би пх избегавао. Кад мп је световао да жпвпм штедљиво п умерено п да се задовољим ошш, што мп је он стекао, говорио бими: Зар не видиш, како бедно живп Албијев син? Како је Бар јадан и жалостан? Изврсна поука за онога, који неће да расипа очево нмање!... Кад би мн наређивао да што извршпм, рекао би ми: Имаш прпмера, на које ти се ваља угледатп, пнаведе мп једног од пзабраних судпја. Илп, кад мн је што забрањивао: Зар сумњаш да нпје грех и срамота, кад оваки ружнп гласовп прате Јанка или Марка? Као што пратња у суседству заплаши огладнелога болесника и намора га да се наједе, бојећи се смрти, тако нсто п туђа срамота производп често пута страх од дорока у млађаним душама. 1 )" Локе ставља ово васпитно средство на прво место, као најлакше и најуспешнпје. „Речи, ма колико да су дпрљиве, не могу дати деци нпкад тако јасних појмова о врлинп и пороку, као дела других људи, само ако обратптп дечју пажњу на ту страну, ако им препоручите да испитују добре и ружне особине, које сретају у прилнкама свакидашњег живота. 2 )" Ну има један пример, чији је утнцај куд и камо моћнији, а то је пример што га дају самп васпитачи. Што се тиче породице, може се рећи да прпмер продужава дело наслеђа, јер родитељп предају деци своје врлине и пороке најпре путем крви, а за тим путем прпмера. С тога нас хвата страх, кад помислимо кадшто на непрпјатне погодбе, под којима се врши васпитање у крилу неких породица. Помислите, како ће родптељи сузбити пороке, које су својој деци предали заједно са жнвотом, кад нису ни сами свесни о својимпороцима, којима се и даље одају на очи своје деце? Како ће да се одгаје племените и узвишене душе

у породицама с нискпм, гадним појмовима, у средини, где владају осећања лакомости, подлости? Како ће деца да постану умерена, скромна, еиергпчна, кад се гаје у кругу, којн је заражен навикама раскоши, сјаја и млитавости? Ова је тешка незгода још одавна уочена. „Молимо се боговима, Јзвикује Квинтилијан, да нас саме не обеде, да кварпмо добре нарави наше деце. Кад им се омакне каква безобраштина, или нека од погрдних речи, које се чују на александриским теревенкама, мп то дочекујемо као миле тричарије с осмехом или иољупцем; п све то нн мало ме не нзненађује, јер су то само верни одјецп: деца су сведоци наше раскалашне љубави; све гозбе наше разлежу се од срамнпх песама п на њнма се внђају такп призори, које је стидно нсказати. Отуда навике, које пм ностају другом природом. Јаднпци, они науче све пороке још пре него што појме, шта су то пороцн! С тога ннје пстина, да она из школе доносе иоквареност, већ напротив тамо је уносе, јер додазе у њу већ покварена, изопачена. 1 )" Сличнпх жалаба находнмо у „Разговору о ораторима," којп се прпписују Тациту. „Нико у кући не пази шта ће рећн и шта ће учинитп у прпсуству младога господара. Треба лп се томе чудпти? Само родитељи не навикавају децу нцти на уљудност нпти на скромноет, већ нанротцв на разметљивост, дрскост, која ускоро пропзводи бестидност и презпрање самога себе н других људи. 2 )" Јувеналје посветио овоме предмету једну од најлепших својпх сатпра, која се по вредностп може мерптн с најбољпм педагошким разлагањима о утицају прпмера. „Има, вели он, пуно гаднпх порока, кадри да за навек замрче најчистпје карактере, које сами родитељи предају својој децп, којпма их они сами поучавају. Један им предаје своју страст за коцкањем, другн своју похлапност, трећи свнрепост према робовима, четврти своју тврдпчавост, а скоро сви преносе необуздану и бесавесну грамжљпвост за богаством." Римски сатпричар с иравом напомиње „да нас домаћи прпмери брже и поузданије кваре него туђи, јер имају уза се родитељскп ауторптет," н како се учитељ ускоро запрепасти, видећп да гаје питомац његов превазишао. „Путуј, не брини се, твој ћете син надмашптп, као Ајакс Теламона и Ахило Пелеја. .. . Никада му ннсам световао, да чини така недела рећи ћеш једнога дана. Па ипак су то плодови твојих поука. Ко год распали страст у младоме

; ) Сатира 4. I. књ. -) Локе, о васиитању деце, 8. гл.

') 0 ораторској пастави I. књ. II. гл. 2 ) Дијалог о ораторима 29.