Просветни гласник

186

УИУТСТВОЗА ПРЕДАВАЊЕ НОВОГ БУКВАРА

како би одоледа свима нападима непогода, у којима се и школа и дух дечијн налази кроз тодике дане школовања. Зато учитељ треба да ради са некаквом узвишеном благошћу. Он не треба да буде ни педант ни млакоња, ни брз ни спор, ни сувише весео ни натмурен. Он мора бити узвишено благ. Он мора бнтн нун љубавп и бриге, као и добра мајка, кад први пут почпње учити ћерку кројењу нли ткању, или као добар отац, кад први пут предаје сину косу илп ралицу своју. Прве дане проводе учптељи или у игри или у озбиљном раду. Друго је теже, али се ни то не сме напуститп. Озбиљност положаја, у коме се ученицн налазе, и треба да се блажи са игром, али сама игра п забава може бригу са свпм уништити, а то ће бнти од велике штете но наставу — рад, јер су ученици изгубпли један пмпулс за оно што школа тражи од њих. Разговор, пгра и шетња, то треба да буде забава докле се свн ученици ве искупе. А разговор нека се бира пз круга дечјег живота, са њнхова игралишта и пз њихове собе. Тек после тога, пошто се свн ученицн упишу п ночну уредно долазити, треба приступити оваквом раду : I. Улазак у школу. Децо, ви сте дошли у школу да учите. У школи ћете научити да читате, да пишете и да певате. — Јесте ли слушали велике ђаке, кад певају? — Ео је то чуо? — Ко још? — Је ли то лепо ? — А волите ли и ви да научите? — Кад волите, онда треба добро да слушате, па ћете научптп. — Хајд' изпђитс сви из школе! — Обуците своје капуте! — Метните капе на главе! — (Учитељ пзводп децу пред шкоду). Ко зна зашто ће нам ово? (Показује стругач). То нам треба да стружемо обућу, кад је блатњава. Зашто точинимо? Да не прљамо школу. — Школа треба да нам је чиста и лспа. Волите ли лепу школу? — Ко воли ружну? Ето, овако се остружу ноге на стругачу! (Учитељ показује). Хајде гп остружи ноге! Ти! Ти! Тн! и т. д. — Сви редом. — Хајдете сада са мном! Ово је чивилук! Овде се вешају великп капутп! Скпнн ти па обеси! Скини тп! Ти! — Сви редом. Сад ћемо улазпти у школу. Велпки ђаци увек скпну кану, па онда улазе у школу. Волите ли и ви тако? — А можете ли? — Ко може? —

— Хајде ти! Ти! Ти! Хајде сад ти! Тако, ти си, Марко, најлепше уш'о ! Хајде тп! Ти ! Врати се Миле! Шта сизаборавио? — Да скинем капу. Хајде ти! и т. д. Сви редом. — Тако, ви сте лепо ушли у школу као велики ђацн. Тако је боље. Тако треба од сад увек да улазнте. — А сад ћу да видим да ли сте све запамтили! — Шта треба да раде ђаци пред школом? Да убришу ноге. — Шта треба да раде пред чивилуком? Да обесе каиут. — Шта треба да ураде пред вратима? Да скину каиу. Хајде, да видим, ко може све ово да каже: Пред школом се обришу ноге, па се скине велики капут, па се скине капа, па се улазп у школу. Ако ни један ђак не зна, онда учитељ говори ђацима, а они понављају. . . . Сад опет изиђите полако пред школу, па онако уђпте, као што улазе велики ђаци! — Учигељ треба да изиђе с њима и да опомиње благо свакога, који што заборави.,. II. Место. До сада сте научили како ђаци улазе у шкоду. А сада изиђите сви овамо к мени! Понесите сваки своје ствари!... Кад ђаци изиђу, онда им треба казати да стану право један до другог — учнтељ одмерава очима и бира најмање, па их одводи у прву клупу, мало веће у другу, па све веће и веће, докле их све не намести. — Сад оставпте своје ствари! Завуцпте их у клупу! Седпте! Ето саД имате сваки своје место! Сваки ђак има своје место. Он не може седети где хоће, него на своме месту. Сваки ђак треба да памтн своје место. — Изпђи ти, Миле! — Дођп до мене! Врати се на своје место! — Тако, ти сп отишао на место баш као велики ђак! —Ходп ти, Симо! — Изиђи до врата! Иди на своје место! — Ходп ти, Јово! — Изпђц пред врата, па метни капу! — Затворп врата, па отвори п уђи као велнки ђак! — Идп на своје место! — Изпђи ти! — Идп на место! — Изиђи ти! — Тп! — Тн! — Тп! — Идите на своја места! — Тн, Перо, не идеш баш као велпки ђацп. Велпки ђацп не шпре руке пзмеђу клуна, кад иду, него пруже руке доле! Ко може тако! — Ко још! — Још!