Просветни гласник

194

ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА

Јеврему Обреновићу, а кроз два дана, 3-ег октобра, и паши у тврђави. „У предсобљу много слугу и ОФицира, пише Срезњевски; на десно доста велика дворана, а правце кабинет из две собе. Изашав из једне, паша нас предусрете учтивим поклоном ; то је врло леп човек од својих 30 година, обучен у угарску атилу, у црвеној капи, налик на козачку, са свиленом кићанком. Посадив нас на диван, поче говорити Француски, ну гшшто му је тај језик рђаво ишао, брзо пређе на турски, с кога ми је Вашченко тумачио све што се мене тицало. Доста мала соба пашина намештена је на полујевропски начин: уз један дувар широк турски диван, уз други — Фотеље, уз трећи — јевропски диван; дуварови, сведени на полу-свод, обојени су жутом нечистом бојом, па и ако су довољно високи, у соби је доста мрачно. 11рво нас угостише слатким с водом, па онда чибуцима, а кроз неколико минута црном каФом. Пушио сам, на послетку ми додија, те оставих; паша, мислећи да ми се чибук угасио, понуди ми други; то наведе разговор на пушење дувана. Запитах га, да ли се још унотребљавају наргиле, и признах му, да их још нисам видео". Док је наш Рус вукао дим, гледајући како вода брбоће, паша га је распитивао, где је путовао, па му рече неколико речи чак и о филологији ! Записав своје име у пашину посетницу, Исмаило Ивановић пође Кнезу Михаилу. „Доста висок, доста леп, не баш са свим здрав човек, мало образован, ну врло добар, пише о кнезу Срезњевски. Разговарасмо се о баловима, које он хоће да приреди ове зиме, и о позоришту, које је рад да оснује. Приметих му, да би најбоље било почети с дилетантима. — Од кнеза заиђосмо кнегињи Љубици, магери кнежевој. Паметна је то жена, и ако је проста; носи се српски, а кнез је у руском војном мундиру, који је уведен и у српску војску. — За тим одосмо митрополиту, учену, образовану човеку, који се брине за просвету српског свештенства. Чибука нам ту, истина, не дадоше, ну без каФе не прођосмо. КаФа се служи у малим шољицама, без таслица. Одатле Вашченко оде кући, а ја Јеврему на ручак. 'Гу се упознах са целом му породицом, т. ј. са четири кћери његове, од којих је једна удата, а три су девојке... Све се три носе јевропски, а разговара се само Анка, која говори и српски врло лепо. Два часа прођоше веома пријатно. У том дође кнез, и ја, поседев још мало, одох у свој стан". За пет дана разгледао је Срезњевски Београд, „посетио је министра просвете, који га је, разуме се, и на ручак позвао, Лицеј, Нормалну Школу, Државну Штампарију итд., а 6-ог октобра видимо

га, где се спрема на пут у унутрашњост. „Влада, дознав да се Надеждин жалио на своје путовање по Србији, пише Исмаило Ивановић, и не желећи, да се и са мном штогод деси, наредила је једном чиновнику да ме прати. Кочијаша сам већ најмио; за цео пут, који ће трајати бар 13 дана, платићу му 36 Форината. Најбољи су кочпјаши у Србији Турци, т. ј. Срби из Восне из Бугарске, само мухамеданске вере; то су људи од речи, а и не пију®. Стихом: „На колјену ситну књигу пишем", почиње се писмо из Лужичке Механе од 8-ог октобра. „Јуче око 10 часова, прича руски путник, кренух се из Београда. За пратиоца ми је одређен нарочити чиновник министарства унутрашњих дела, С. Милодраговић, млад човек, родом из Херцеговине, који је био у Далмацији, Босни и у другим земљама, доста је видео и доста зна Србију. Дали су ми и особити пасош, и, што је најлепше, влада, не знам баш ко, одредила је чак и трошак на моје путовање. Не само да ми то чудновато изгледа, већ и неприсгојно. Расходима управља мој вођ, ну ја ћу се постарати да све платим, па их зато и бележим. И тако јуче се кренусмо. Србија је дивна земља: плодородних поља, шума, винограда, рогате марве, оваца, скиња, страшно дебелих свиња — свега је у њој изобилно ; на нуту среташ само механе, а села су разбацана: овде кућица, онде кућица, две три свега и впдим у читавој околици, тако, да би човек могао помислити, да у Србији пема народа, међутим је у њој до милијун становника. Та је сакривеносг људских станова, без сумње, последица турске управе. И по механама се види, да су Турци земљом владали: оне су без столова, мало те не без столица, без ножева, мало те не без виљушака, и са свим без женскиња. Скупоћа је страшна. „Пут у Крагујевац изгледа као наши сеоски путови; непрестано се иде с горе на гору, и са сваке отвара се нов изглед на околна брда или на шуме и долине. Човока је доста тешко срести, а нарочито женскиље У механама може седобити вина, пилетине, хлеба, јаја, каФе, ретко млека, и довољно сира. Ноћили смо у Сопуну (Сопоту ? Ур.) јту је и механа и кнежев конак; механа као механа, а конак је нешто бољи: то је кућица из четири са свим пусте собе, сем једне, у ксјој на поду лежи сено, покривено ћилимом. У тој спавасмо. Таких конака има два до Крагујевца (други је у Жабарима). Данас мишљасмо да ћемо стићи у Крагујевац, ну задоцнесмо и лепо ћемо овде ноћити: замислите коморицу без прозорчића, коју је на половину запремило сено, покривено ћилимом: место столица — мале, ниске клупице, а место стола — соФру,