Просветни гласник

195

26*

т. ј. дебелу. округлу даску на сићушним од 'ј 4 аршина ножицама. Заложисмо се мало сиром, написмо се вина и чаја, и ево сад вам, по источњачком обичају, пишем на колену. То није рђаво, особито кад сви унаоколо седе, скупив ноге пода се или чучећки, све саме бркоње у страшно широким шалварама. Српски народ је врло леп; и ако није добар, бар је карактеран. Сад се он почиње одмарати од пређашњих јада. Недавно је кнез путовао ио Србији; народ га је сусретао свуд одушевљено, говорећи му: „ Радо ћемо плаћати не само по 5 талира с главе, већ и по 8, и по 10, и по 12, само нек' не буде буне*. Сада народ овако плаћа: свак ожењен по 5 талира, а ако су у оца два ожењена сина, онда он ништа не плаћа, а ако су му четворица ожењена, само тројица плаћају. Народ је богат, и ако живи ванредно бедно; има много сељака са 1000 и 2000 дуката капитала. Сви су подједнако слободни; по селима се отварају школе, и власт ником не смета ни да се учи, ни да прелазп с једног ступња на други, виши 1 )". „Данас имам н сто за писање, читамо у писму из Ратковачке Механе од 9-ог октобра, какав одмах ћу вам рећи, само, пре свега, да вам испричам како је прошао мој дан. До Крагујевца остајаше нам три часа. Рано се пробудисмо, ну дуго чекасмо за млеком, те стигосмо у 9 ујутру. Ту нађосмо нешто налик на собу с цигљапим подом и са широким, меканим, дуж читава дувара пруженим, диваном. Дође помоћник окружног начелника, предлажући нам своју услугу при разгледању свега што је знамепитије у граду. Знате, да још нијс ни година прошла, како је Крагујевац био главни град Србије, у ком је Милош царевао, као султан у Цариграду, т. ј. да ту мора бити дворац, разна државна здања и т. д. Пре свега пођосмо у чаршију. Данас Ј е субота, пазарни дан (у целој Србији пазар је суботом, само је у Београду и суботом и понедеоником, због Јевреја), па је чаршија пуна света. Женскиње, је у старом народном оделу; мушкиње носи такође дугачку кошуљу врх чакшира и турски Фес ; народ, особито мушкиње, диван је (чудеснип) — висок, широких плећа, све саме бркоње и јунаци. Дућани су као и у Београду. Затим пођосмо но малим улицама... Пролазећи крај једне светле кућице, похвалих јој чистоћу ; домаћин бејаше наш *) Нцшући те редове, Срезњевски је нехотице испоредио нашег сељака с руским, у којега, у то време, не само што не беше равноправности, већ који је био потпуна својина господска.

вођ, па нас позва да уђемо. Ево ти кућног плана: 1) широк, покривен ходник, 2) домаћинов кабинет, 3) кухиња, 4) спаваћа соба, 5) соба за примање. Врт и двориште ванредно су чисти, а и у кући изгледа, као да је све мало час опрано и очишћено. Послужише нас прво чибуцима; за тим уђе домаћица и послужи нас слатким и водом, па онда се појави шљивовица, па каФа. Увек, кад год бих попио, говораху ми: на здравље! Кад пођосмо, домаћица нас испрати до иза врата... Српкиње, као домаћице веома ми се допадају; ну њихово, скоро турско, понижавање пред мушкињем - просто је досадно. По том одосмо у господарев конак, здање на два спрата, средином иде огроман ходник, а са три стране су собе. Соба за примање није велика; около дивани, на поду ћилим, а по дуваровима портрети, већином руских царева и портрет цара Николе заједно с иконама. Пред домом је стари римски споменик; двориште је велико, пред њим је шупа са 9 топова; преко пута још неколико кућа припада конаку, а усред улице је кухиња, С друге стране реке Лепенице стоји црква, доста сиромашна, са дрвеном папертом. Ручавши, почекасмо док киша престаде и кренусмо се. Пут је живописан, већином се иде кроз шуму. У шуми је била страшна бура, о каквој сам пређе знао само из романа; наш кочијаш, Мехмед-Мула, једва је могао да нађе пролаз, тако пут беше заваљен преломљеним дрвећем ; видесмо чак неколико из корена ишчупаних дубова, и то каквих — 8 хвати високих! Ето зашто не могосмо стићи до уредне механе, те морасмо у овој заноћити. А ево каква је ова: велика одаја, у средини гори огањ; десно, у једном куту, је брашно, у другом стоји вино, у трећем — коњи. Простреше нам мокра сена у оном куту, где је вино, и ја се латих писања: нађох буренце с купусом, покрих га софром, запалих воштани огарак, који се случајно десио у мојој торби — и дивота! На наше питање, шта има за јело, одговор бејаше готов: ништа! Добисмо само комад проје и вруће воде за чај". „Легосмо —читамо у писму од 10-ог октобра са ноћишта у Залогојевцу. Иде киша; цреп прокисава, па нас је поштено поквасила. Читав дан идосмо по блату; тек пред вече сретосмо пролазника, који нас доведе у ово село. Механе нема, па одсддосмо код једног сељака. Пред нама одаја с огњиштем, с једне стране соба са женском постељом, а с друге — друга са разним разнолијама.