Просветни гласник

196

ПИСМА 03 ПЕТРОГРАДА

Ту другу нам очистише, простреше сламу, покрише је ћебетом и окадише собу тамјаном. Чекамо вечеру. Ја седим на својој путној торби и опет пишем на колену, јер нема ни стола, ни столице. Ужинаћемо турски, скрстив пода се ноге на постељи. Народ је одвећ услужан и одвећ гостољубив (арегостолпбившпЈ. N. В. Не знајући, где станује кмет, узесмо малишу и девојчицу, да нам пут покажу. Кад нас доведоше, дадосмо им по грош. Малиша узе новац, стаде га разгледати, па ће запитати : „Штаје то ? ' Он мишљаше, да је то дугме — тако ту деца мало познају новац. Уопште, новац је мало познат; а природна богатства — да ти памет стане*. Како су прошла три дана после тога, прича Срезњевски матери у писму из Бање од ]3-огпстог месеца. „Ни јуче, ни прекјуче не могох се латити пера, читамо у том писму. Прекјуче етигосмо на ручак у Крушевац, траљав, доста разбацан град, ну славан са борављења у н»ему славног КнезЛазара. Још и сад се сачувале развалине од куле оних двора, у којима, као што казује предање, живљаше жена му, царица Милица; постоји и црква, коју је Лазар саградио, ну коју Турци после Ко сова разрушише, те тако стајаше све до скора, док је Кнез Милош не обнови. Зидовн су остали цели, па се и сад даје судити о укусу Лазарева времена, а он није за куђење. Били смо поручили ручак у каФани, али се не нађе кокошке, а и судски писар позва нас на обед. И он и она су Срби из Аустрије, и ма да се она српски носи, ипак је врло разговорљива, не стиди се туђина и дому је домаћица. После ручка кренусмо се даље, нзмерни да ноћимо у манастиру св. Романа; ну задоцнивши морадосмо преноћити у простој колеби крај превоза преко Мораве. Колиба је врло велика, лепо је начињена, само што ветар и хладноћа скроз бију, а огањ се на огњишту још до поноћи угасио. Ту нађосмо само комад хлеба и сена. Јуче у 10 часова стигосмо у Алексинац, такође траљаву паланк.у, ну важну по свом положају: стоји близу турско-бугарске границе и има карантин 1 ); све до скора то бејаше траљаво село. У Алексинцу смо одсели код помоћника окружног начелника, који нас је врло љубазно примио. Чим дођосмо, дадоше нам чибуке, затим изиде домаћица са слатким, па с ракијом, па с каФом, и, угостив нас, хтеде још и у рлку да нас пољуби; разуме се, да јој то нисмо допустили, већ се пољубисмо по староруском обичају. Пред ручком, кћи домаћинова, лепота девојка, поли нам, да оперемо руке, али за сто не седе ни она ни мати јој. После ручка опет уми') Читалац се сећа, да је у то време куга владала.

вање руку. За ужином то исто. За ужипом, као и за ручком, писмо у здравље заштитника Србије, цара Николаја. После ужине дође кћи, да нам скине обућу, а кад ја то сам учиних, донесе да ми опере ноге. Беше ми најтеже, да се тога одречем. Церемонија се отегла до 10 часова. Не имајући где да пишем, слегох и иристадох. Главна је соба намештена са свим турски: сав је под застрт ћилимом, на ком стоје јастуци, прислоњени уз дувар; ту наместише и нама, да нреноћимо. Јутрос рано, после каФе, кренусмо се даље — и ја, у знак захвалности, пољубих домаћицу у руку: за њу то бејаше тако ново, да је поцрвенела. У Алексинцу показиваху ми врло лепо уређен карантин, који заузима читаву улицу: с једне су стране амбарови за товар, који треба очистити, а с друге — собе за људе; има соба и за госте, који нису из проста народа, има и коњушница за коње, а има и парлаторијум, као у Броду и у Митровици. У Алексинцу сам се доста наслушао о пређашњем и садашњем стању несрећних Бугара: Турци поступају с њима горе него са зверовима. Сваки дан иду Бугари јатомице у Србију, да потраже кору хлеба. Нишки наша скоро је опленио једног хришћанина трговца, кад се враћао из Беча у Турску с новцем, добивеним за иродану робу; другог неког трговца један турски ага не само што је опљачкао, већ га је и убио. — Од Алексинца до Бање има пет часова; не нашав на путу ниједне механе, морадосмо гладовати до Бање. Ту ручасмо и преноћисмо. Бања је мала, траљава паланка, која је добила своје име од лековите сумпорне воде, над којом још Турци подигоше купатило, а Мнлош дозида кућу за себе и већи дом за госте. Ми ноћимо у Милошеву конаку. После купања лежао сам, одмарајући се, једно по часа; вода је веома врућа: на месту, где тече у цисгерну, јаје се бари за 15 минута*. Колико је занимљивих црта у том писму ! Да патријархалних обичаја! Старо српско гостопримство не зна граница: кћи високог чиновника у кнежевини пере путнику туђину ноге, а мати јој хоће, да га у руку пољуби. Тим начином показује му кућа своје поштовање. Времена се мењају и носе промене. Ппсмо, што за тим долази, датирано је из Ћуприје, 15-ог истог месеца. »Јуче, пише Срезњевски, дођосмо у Ражањ, 6 часова од Бање; то је мала паланка од неколико кућица. Мој се сапутник поболео, а стана не добисмо бољег од оне колибе на Морави. За чудо, како су стаклени прозори ванредно ретки у свој Србији; лети, док не наступе хладноће, са евнм су отворени, а зими их