Просветни гласник

200

ППСМА ПЗ ПЕТРОГРАДА

Да красне слике! Осећате ли, како романтичан ток бије кроз те редове, Силнима дело, слабима — молитва, вели Холи; у тој је изреци сва душа Словака, тог нежног народа срца голубијег. Њихов песник стоји под столетним дубом, као што стајаше, за време боја, старозаветни пророк на гори, клекао, аодигао небу руке и шаље молитву богу, да силна браћа униште неправду, да скину окове с оних, за које се моли; он осећа, да му је народ слаб да се сам одупре насиљу, па оставља другима расправу с тиранијом, а за себе задржава једино оружје у борби — молитву. Тако нсто мисле у Прагу и у Загребу; та струја спајаше онда све словенске родољубе на југу и на западу : Словенство живи у заносу ; његово уображење, напуњено Фантомима сјајне прошлости, види неку Фантастично велику будућност, која треба да се оствари не снагом појединих словенских народа, већ помоћу силног брата из далека. У колико су прилике за опстанак страшније, у толико је Фанатичније уздање у Север, као у представника остварења лепих, Фантастичних жеља пансловенских. Словенство упрло очи у даљину и живи надом; у њему ради само једна сила душевпа: моћ уображења. Поносна времена словенског романтизма! Седећи на развалинама града Девина, где некад живљаху велико-моравски кнезови, Сватоплук и Растислав, Срезњевски узвикује : Печалшше, угрчомие остатки Бивалаго могугцества Славлнг! . . Что било тутг, аредаше забило; Потомокг рабг страдаетг иодг прмомг Своихг враговг и ждетг-неждетг унило, ОсвЂтитг ли судкба своимг лучемг Его удЂлг. Падежда искроп тлЂетг, II всиихнула, и вновг, ужг леденЂетг. . Угаснетг-ли несчастнпн, илг> нЂтг На СЂверЂ готовитсн отвЂтг. На Северу ! Последњи стих, као рефрен, понављају сви ондашњи словенски родољуби. Витезови лепих илузија! Они не знађаху, да у то доба звапична Русија није хтела ни да чује за подјармљено Словенство; да се баш те исте, 1842. год., водила реч у цен3 УРИ, „како је по руску државу опасна пропаганда, коју терају некоји руски журнали, будећи у земљи саучешће према Словенима под Турском и Аустријом, и износећи пм пред очи Русију, као главу, од које се могу надати бољој будућности ;« да прпи 1 ) А. Н. П нпшгб, Исторгн рускоп дтнографји, Соб, ) 690., св. I., стр. 344.

словенофили бејаху гоњени и да се најстроже пазило на дела, писана у словеноФшском правцу. Било је апсурдно надати се, да ће ондашња руска влада, која угушиваше помоћу шеснаест цензура клицу сваке слободне мисли; да ће цар Никола, врховни чувар јевропског мира, представник идеје безусловне, ропске покорности народа према врховној власти, као према светињи, помоћи покрет, па ма он из каквих побуда поникао. Све што власт ма где чини, добро чини, јер је власт од бога. Тај страшни неспоразум мораде повући за собом страшну разочараност ; снови одлетеше, Фантастичне куле падоше, и мала словенска племена, нашав се пред лицем хладне, жестоке стварности, изгубише сваку наду. Она, истина, и сад шапћу : силнима дело, слабима молитва, ну у молитви њиховој није више оне пламениге, романтичне вере 40-их година. Фантазија је лепа у поезији, а не у друштвеном животу. Будућност је оних, који не узимају тежње из ваздуха, већ их оснивају на стварном напону своје снаге, и који пре свега верују, да она у првом реду зависи од њих самих. Рас е1 зрега! * * * Велики градови на југу и западу Јевропе приређују у време карнавала разноврсне свечаности на слободном зраку : по улицама пролазе кортежи од масака, прати их весео смех, дочекује их доброћудна шала. Небо ведро, клима блага, темпераменат живахан, па зар ту много треба, да весеље потече бурно, као голема река. Чему југ прија, то >бија хладни север. Како би изгледао јужни карнавал на мразу од 15—20 степени ? Морао би се, без сумње, прилагодити клими, као они анђели, што пх спазих зимус, о божићу, у вертепским излозима петроградских посластичара : сви они бејаху обучени у мале, топле бундице. Северни човек гледа их и налази да је то у реду и да друкчије не може битп : нежни небески становници, разносећи по кућамамир, љубав п срећу, смрзли би се, кад би ишли онако, као што иђаше наша лакома прамајка Ева у рају. С карнавалом је тако исто ; овде је он добио друкчију боју. Дуга зима и мрачно небо, из кога по неколико недеља не провири сунце, ударпли су печат на овдашњег човека: крв кружи тромије, живцн су притупљени, лице је суморно, хладно, без живота. Да раздрма своју мрачну, тешку, успавану природу, да се разигра и развесели, северни становник треба много да попије. Нама, по природи