Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЂ

201

веселима, доста је чагаа, две цина; Русу је мало две три чаше ракије, и то оне руске мученице, која је /жапут јача од наше. На покладе он има и своје особпто јело, којим се залаже : блине. Не можете замислити иешто теже од тих блина : међу два дебела округла листића теста, који се пеку, као што ми печемо листове за палачинке, меће се риба, ајвар, об;<рена, оитно исецана јаја — све се то полива растопљеним врелим маслом и кајмаком, па кад се срећно прогутало, залива се ракијом. Куварица непрестано јури из кухиње и носи све топлије блине, а породица седи на тенане, једе и пије. Спустив у стомак двадесет и више комада и поштено их оросив мученицом, нагаа северна браћа почињу гледати на свет кроз пурпурне наочари и осећају потребу, да се мало разбалаће. Човек се најео, напио, па некако није лепо, а није ни згодно, да иде пешке: што даље, пиће га све више хвата за главу, он је веселији, ну уједно и све више се уверава, да се земља баш у истини окреће. Сиро ■ машнији седа на мале чухонске саонице и сањка се, док кочијаш Финланђанин не нађе да је доста и не збаци га доле; богаташ узима тројку и опија се њеним бесним летен.ем. Рус је по природи тих као тихо море, али кад се разигра, онда нема граница. И јури бесна тројка, и носи каквог Кита Китича, московског трговца. Његовој опширној унутрашњости треба 30—40 блина и огромна количина препеченице. И зауставиће се бесна тројка пред каквом великом механом, и ућиће у њу Кит Китич и запитаће газду, колико зарађује за вече. — Толико и толико, одговара му механција. — Ево ти више, истерај на поље све госте и затвори врата, ја хоћу сам да се веселим! II сви келнери дворе Кита Китича; вино се лије по столу и поду; ено Кит меће ноге у лавор пуп шампањца. Да има још кога, он би заподео кавгу; његов предак, Васка Вуслајев, јунак народних песамаЈ кад би га снага распињала, заметнуо би бој са читавим градом Новгородом, таманећи с пијаном дружином мужике новгородске; а Кит Китич — конаби све, што му падне шака: прште драгоцена огледала и кристална стаклад, рачун скаче па хпљаде; нека скаче; што да се човек не провесели — покладе су! Читаве мееопосне недеље, а особито четири иоследња дана поклада, сав петроградски полусвет стиче се на балагане. вашар на Царичину Лугу, пространом пољу украј летње баште. Ту су две велике дашчаре за позоришта, и десетак мањих за комедије, шатре са разним посластицама, колачима, цросвктни гласник 1894.

лешњицима и орасима, окреталице са дрвеним коњима, „руско-американске горе" и још неке справе, за које ми ни имена немамо. Народа се слегла силесија, какву ћете, с обзиром на разноликост, видети само том приликом; ту су ориђинални становници петроградских ивица, којима је центар додао своје, па се нашнила мешавина, у којој се није лако разаорати: раднпци и куварице, војници и занатлије, трговчиКи и госпођице Ли-ли — све то гази по снегу и тражи забаве. А те забаве су ! тикве, да вам се из почетка чини, е сте негде на Истоку, у кога је и укус врло ориђиналан, па и уживање. Ено, бадагански старац. у парику из кудеље н у руском кожуху, скаче, прави неке врло двосмислене гримасе, и прича у стиховима такве ствари да и војницима образ црвени. Фпни хумор ту нико не би разумео; шала треба да је сувише папрена, да је јака као њихово народно пиће, па тек онда да задрма апатична им чула. Ћшве су и забаве. Ено, двоје седај ^ у љуљашку. Замислите огромну ветрену воденицу, којој би на сва четири крила био обешен по један сандук, ну тако, да се слободно може љуљати, т. ј., да увек виси вертикално; једна страна сандука отворена је сасвим до аоловине, тако да је ту као неки прозор, а доњу половину затварају јака врата. У сваки сандук, који је лепо обојен, на наличи на орманчић, седају по двоје, мушко и женско, па кад се справа почне вртети, онда су ту покрети, каквих хоћете: и љуљање напред и натраг, и пењање у висину, и вртоглаво спуштање. Руси уживају у својој љуљашци. Женскиње се из почетка боји и цикне, а они му се доле смеју; једном јаднику од љуљања смучило се, шћућурио се у оном кавезу, блед као крпа, оа мислп, кад ће то престати; мора да је неки Немац. Погледајте оно двоје, што мало час седоше; њима је све равно до Будима града; он се смеши, ивиче: »полетећу," растеже хармонику, омиљени инструменат народни, а она га загрлила па пева, боже, чисто се дере, како пева. Поред све љубавп према нашој северној браћи, не могох се решити да седнем иа ту справу. Узалуд сироти кловни позеленели на зими, премећу се и зову свет, да уђе у комедију. Озебао народ седа радије око великог као буренце самовара, па срче, по копјејјку за чашу, неку слатку воду, коју праве од саћа н шећера; чаше се не перу, као и код нас на вашарима, већ прелазе онако из руке у руку; око самовара ваљају се, на прљавом столу, хлепчићи, земичке с јајима, и баре се неке врло сумњиве, а по речима Новог Времен^ 21 ш