Просветни гласник

238

УЗРОЦП И ПОСЛЕДИЦЕ КРСТАШКНХ РАТОВА

VII збаце а на престо буде подигнут војсковођа један, који се беше у Илирији одликовао, по имену Ни&ифор Бреније. Друга странка опет изви^е ПиЛифора Ботонијата. У вароши буде признат Ботонијат, коме помагаше и Алексије, те тако он и оста царем. Михаило VII и Константин XI одрекоше се престола. Ну и НићивоФ Ботонијат не оста дуго на престолу; његова се историја губп у давиринту дворских сплетака, и напослетку војска извиче за цара Алексија I Комнена, 1081. године. Таква. беше впзантиска историја XI века. Непрекидни и опасии ратовп споља, свакидашње династичке промене унутра. Изгледаше, да као што на западу сваки ћелепуш могаше сневати о папској тијари, тако у Цариграду беше довољно иатрпциско порекло па да се могаше постати царем, а но некад ни то не требаше, већ само наклоност војника. Тек што Алексије дође на владу а Нормани доведоше пмперију у највећу опасност. Роберт Гвггскар, пошто је освојио све грчке земље у Италији 1 ), уреди то своје освојење, оставп за наследника свога млађег сина Роџера Бурса, а са Боемундомпође на Грчку, 1081., да оснива нове државе. Осим Флоте коју је имао беху му дали и Далматпнцп своју, да може војску превестп на грчке обале. Роберт прво освоји острво Кр#, а одатле дође и освоји Драч. Ну срећом Алексијевом Хенрпх IV пзгледаше да ће да нападне на Робертове државе у Италији, те се напредовање норманско у Грчкој обуставн. За то време Алексије уступи Селцуцима многе вароши, као што смо напред впдели. На истоку пак спремаше му се много већа опасност, и Алексије забринуто погледаше како се Селџуци све више приблпжују Боспору. Царевнна беше изнурена, својом снагом немогаше се борити иротив Малекшаха, број хаџија увећаваше се. Алексију снну једна мпсао — впдимо његове посланпке на сабору у Пнјаченци и Клермону.

Одлазак на покловење светим местима, до крсташких ратова. Нп у чем се тако живо не илуструје утицпј хрпшћанства на средњевековно западно друштво, као у јако развијеном обичају, да се оде на поклоњење св. местима. Болове душе као п болове телесне лечаше црква, утицај њен беше са органпзмом друштвеним, са сваким нервом његовпм. !) Шлосер V, с. 172 — 175.

Не треба се варати тиме што се у то доба чињаху злочинства, која се нн мало не слажу са моралом хришћанским, па с тога одрицати утицај цркве ; већ треба погледатн оне дугачке редове хаџија из свпју сталежа друштвенпх па видети, колпки беше утнцај њен. На какав прекор од стране владаоца бесни вазал трзао би мач нротпв њега, а на заповест цркве скидао би своје ритерско рухо, и остављао мач, па се облачпо у одело покајника, п са хаџиском палицом у руцп, торбнцом о рамену, упутио би се на далеки псгок да потражи мпра савестп својој, да сузама на гробу Христову спере са својих руку невино иролнвену крв, да јецањем угуши пребацивања савести своје за многа н многа злочинства која је у обести својој починио. Па не само ритер, не само богаташ, већ н онај бедник, на кога се беше навалпло све зло ондашњега доба, када му досади беднр стање његово, када очајању своме нпгде не могаше лека наћп, упућиваше се месту где је вера његова постала, да се на гробу Искупиоца свог изјада п да затражи мелема очајничкој души својој. Њему се једнако говораше о мукама које су поднели мученицп за веру Христову, једнако му се говораше о гресима, о страшнпм и пакленим казнама, које грешнпке чекају, и он сиромах мишљаше да његово бедно стање долази као казна божја, н одлажаше на гроб Христов да моли Бога да му опрости уображепе грехе његове. Немирна савест, очајање, страх од казне божје креташе људе на далеки исток, да свему томе нађу лека. Да видимо сада од када почиње пдење на хаџилук. Из првих векова хрпшћанства немамо никаквих бележака. Тек када се миланским едиктом (313. год.) признаде хришћанству слобода, нмамо белешке о Јерусалиму. Побожна мати Константинова, царица .Јелена, одмах се пожури у Јерусалим да подигне храм на гробу Христову и да пронађе нрави крст, на коме је Христос био разапет. Поче се брижљиво тражење по пећинама око Голготе, и на велику радост нађоше, али не један, већ трп крста. Чудом божјим распознат је правн крст. Од тог доба број се хаџија умножаваше и то тако, да то обрати пажњу еппскопа ан св. Јеронима п св. Августина, те устадоше против тога, ударајући гласом нарочито на то, да на тако далеком путу лако долазе у различна искушења побожнп нутницн, да су на тако далеком путовању изложенп свакојаким преластима греха и слабостима људскпм, што нарочито важи за жене, које