Просветни гласник

КОВЧЕЖИЋ

261

света, у који вас је чиста вера за часак пренела, и дугачки двојни редови калуђерица, увучени дубоко унутра, испраћају вас својнм просјачењем, као да су вољни, да угасе у вама и последњу искру, која је креснула на том светом месту. Ако се причешћујете, ред је прво да дате свештенику, што вам је написао сведочанство, да сте се причестили; а оно вам је потребно, јер без њега неће вас венчати, сем тога, ако сте сиромашак, гледаће вам се и на то, кад будете тражили какво ниже звање. Ако сте идеалист, не улазите у то време у храм, да, не спазив оне дугачке столове и свештенике с пером у рукама, не помислите, е се наше православље претворило у средњевековни католицизам, кад Рим продаваше за новац опроштај грехова ! За тим треба дати нешто за исповест, треба читаве недеље ићи у цркву и палити сваки дан свећу пред иконама, најзад, тек што сте примили тело и крв Христову, а ту већ стоји ред тасова — отварајте новчаник и дајте! Ви можете, веле вам, и ништа да не дате; али како ћете, кад сви дају 1 Обичај је јачи од закона. „Нисам се причешћивао већ неколико година, говораше ми овде један врло образован, пострадао човек, јер сад пе могу да приложим онолико, колико сам пре прилагао, а ред је да се даје«. Новац и новац! Ваш религиозни осећај буни се против тога: Зар ту, узвикујете ви, у светом храму божјем, где треба да су изравнане све разлике међу људима, где и сиромашак треба да заборави на јадни положај свој, зар ту да га новац тера, да посумња у речи јеванђелске, зар због њега да бега од светога причешћа, зар да, гледајући како се и ту даје прилика богаташима да се размећу својим поклонима, прокуне своју судбину и изнесе из храма огорчење, место мира душевнога? Зар увређени, ионижени и забачени у социјалном животу да су последњи и у храму божјем, који је Спаситељ, пре свега, за њих подигао ? Храм божји је храм молитве, и продаје не сме бити у њему. То је проФанација високе науке Христове! То је спекулација с вером! узвикујете ви, увређени до дубине душе. — Тако је! одговориће вам свештеник. Ну откуда да живим ја и остало свештенство тога великога храма, којему се толико дивите; откуд да се издржава тај хор, чије вас је појање тако занело; ко да очува лепоту здања у сјају којим сијаше, кад изиђе из руку неимарових? Сем тих прихода, што падају у цркви, у нас није ништа впше. А сеоски свештеник, који нема прилике, као његов сабрат у граду, да аасаита децу своју, и

тим самим, да им будућност обезбеди, рећи ће вам сврх тога: „А шта ће удовица моја после смрти моје, и куда ће сирочад моја? Старијој кћери мојој можда ће епископ оставити парохију, а куда ће остале ? Од чега да се живи ? (С Сад вам је још теже, јер видите да није криво ни свештенство, ни народ, већ материјалне прилике, које даве свештеника и које су векови створили. Да се дође до нових резултата, треба прво да се оне промене. * Н: * Из тога трагичнога судара ничу сва зла, која терете свештенство руских села. „Шта је наш сеоски свештеник ? узвикује један млади богослов идеалист и вели: зеленаш, који често држи сав округ у канџама својим ; шићарош, који извлачи покаткад и последње мрве од сељака за обављање обреда; он наима и механе (?!), он даје и новац под интерес... Срамота!... Ако пак није такав, онда је то бедно, беспомоћно биће, зависно од последње рите у селу, приморано, из бојазни да не изгуби насушни хлеб, да иде са свима, да пије и да се вуцара са сваким као последњи у селу. Имајући пред собом таку страшну алтер.нативу, мало је одушевљених снага, које би пошле по том трновитом путу. Сваки, иоле образованији, човек гледа да промени звање сеоског свештеника на какво боље, чим му се пружи прилика. Због недостатка способних лица свеш геничка места заузимају људи неспремни за вршење узвишене дужности духовног пастира, често такви, који немају куда, па иду на село, тек да склоне главу. Село је пак тамно, забачено у глуху унутрашњост, удаљену од средишта интелектуалнога живота. Свештеник је у њему једини интелигентан човек, и баш зато што је једини, што около није скоро живе душе, с којом би могао делити своје мисли, мора бити на опрезу, да га тамна околина, у низу дугих година, не свуче на своју рођену иовршину, да не угаси у њему ону светлост, коју је школа ужегла у глави му, па да не заборави и катихизис, као отац Василије. Моћ те тамне средине не би имала маха само на људе челичне воље, којима у души гори свети огањ одушевљења; ну таких је мало, и ако би, и у интересу православља и народа, требало да их је што више. А прилике су судбоносне, искушење је велико. Пре свега, то вечно новчано питање, та брига за осигурање материјалнога стан.а, која постаје најглавнија у животу, претећи зар да пређе у без') АлБбовЂ, Рнса (журнал Дђло за 1883. год.)