Просветни гласник

радља главнога просветног савета

278

овакве послове усвојена. У место усвојене критичко-хронолошке методе, оп употребљава неку дијалектичко-синхронистичку методу, јер му само она дозвољава онакву употребу извора из разних времена. Усдед тога, цедо дело добнва карактер списа, коме је смер, да докаже и за српско друштвено и екоиомно развпће истинптост назора пзложених у тим делима. Таквом погледу па изворе одговара и поглед на законе који управљају поставком и развнтком задруге. То је нека смеса економно-биолошкпх закона. Писац је, дакле, с једне стркне присталица Маркса, а с друге стране Спенсера и ШеФле -а. Писац дакле дели мњење Марксово, да историја није нпшта друго до процес постојања, пропадања и даљег развијања, који изазивају економне прилпке једног народа. Отуда опет потпче то, да од економне организациЈе каквог народа зависи и његова политична историја ц његово право и његов целокупан друштвени и умнп жпвот. Отудл писац даје свом делу наслов „економна расправа". Од Спенсера позајмио је писац деФИницију , да је друштво организам, којој је додао своју деФиницију , да је задруга ствар органске природе , појам еволуције (постанка и развитка по природним од човека незавненим законпма), а облик те еволуције позајмио је од Спенсера н ШеФле-а. Да је то тако, то нам сам писац казује на стр. 42. прим. 2 , где за законе еволуцпје упућује на Спенсера и ШеФле-а. Осим тога то сведочи и она натегнута и тешко разумљива терминологија позајмљена из њпхових списа. Ево тпх термина: еволуцнја, нутритивна или вегетативна система друштвеног организма (нар. економија), впталне једпннце, ћелпје (основни облпци друштва), дисолуција (распадање), ембрио задругин (посганак задруге), ембрпологија задруге (питање о постанку задруге 1 !, кондансија друштвених елемената (намноженост становништва). хоможена (једнородна), кохезпја (сродствена веза и екопомна, атракцпја), сисија (цеиање), течно и житко стање, апсорпција, комешање, координацпја, умирење и сталожење маса, диФеренцијација, ткања економна, дезагрегација, субординација, социјална акомодација, прпродна селекција, борба з.а опстанак. Побројени појмови нису употребљенн ради парадирања, већ нредстављају за писца законе, за које држп да управљају економним развићем српског народа, и зато их је и потписани овде побележио. Даље овде ваља да арпметимо још и то, да се из целокупног излагања пишчевог сасвпм јасно видц, да писац усваја и остале последице матерпјалистичког схвагања цсторије: да је свака Фаза у

псторијском развићу релативно оправдана п. шта више, неопходно нужна, и Да нрелазак од простпје ка савршенијој , сложенијој органпзацнји завпсн од стварања новпх производних снага и нових нропзводних облнка. Кад се пзложепом дода још ипојамо кружиом развпјању социјалнпх појава, којп иисац на више места, кад му се да ирплика, јасно паглашује (нпр. стр. 68. 80.), онда имамо пред собом цео научнп прибор, с којнм се писац дао на посао. Уједно природа тог ирибора показује, да ппсац припада оном колу људн, доста многобројном, којц све необичније мцсли са запада прпма на веру и без довољпо крптичности. Какве су недоследностн и онасности наступиле н наступају, услед таквих непроверених погледа, најбољп нам је доказ наша новија иолптцчка нсторцја од 20 годпна на овамо. Ппсцу се мора учппити поред тога још једап прекор внше, што упоредо као изворнпке унотребљава Спенсера, ШеФле-а, од којцх нрвп заступа крајњи пндпвндуализам и тзв. админнстратпвни нпхнлизам, а д^уги умерени индивидуализам, који има своје границе у друштву схваћеном као организам, а поред њих, не увиђајући њнхову пачелну разлику, већ поменутп матерпјалистички поглед, којп опернра само са пзвесним соцпјалним, односно економним групама, у којима пндивцдуа игра врло малу пли готово никакву улогу. Остаје да видимо какав иоложај заузима писац према књижевности по пигању које мисли да расправи. 0 томе говори писац у II. гл. Ту пре свега пада у очи ц писцу се мора урачунати у врло тешку погрешку, што се никако, цц једном речп, нцје сетио оне необично важне стране књижевности о нородици п њеном устројству. То је тим нре бпо дужан учинити, кад и сам сматра задругу као облик сложене породице. У место тога, писац се ограннчава на ненотпун преглед српске књижевности и констатује, да досадања дела по том ицтању нису решила нитање о постанку задруге, а тиме, нема сумње, ни питање о току екон. развитка спр. народа. Примедба је умесна. Тако псто и друга примедба, да задруга није установа опште словенска, којом и нехотпце упнре на цзвор из кога је иостало мњење, да је задруга опште словенска установа. Полазећп с гледишта, да су установе српског права установе прцмитивног доба, а у недостатку сопствених извора, који су међутнм придошли у велпкој мери и за остале сдов. народе, ( тарија теорија о Словенству, узела је, да је задруга опште словенска установа. Међутпм то за писца није јасно, јер иначе не би дошао у сукоб са самим собом и тврдцо, да и у Либушином суду цмамо задругу и то