Просветни гласник

304

наука и настава

зна да чнта, те га с тога не занима напредак штампе, која остаје према томе монопол само једне извесне класе друштвене и доноси користп само члановнма те кдасе, који нод речју прогрес подрааумевају свој интерес". И тако продужује Толсгој своје иронично доказивање , упињући се да нас увери, како напреци цивнлизације ни у ком погледу не увећавају срећу целог рода људскога. „Молио бих читатеља, вели он, да се сети, да једном увећана војска не може се више смањити, да се једном посечена прастара шума не може више подићи, да се становништво разнежено благостањем не може никад више повратити простим и умереним обичајима". А мало даље вели: „Дажбине су се више него удвојиле, а цене свима врсгама намирница за живот знатно су скочиле". II мешајући шалу у озбиљна разлагања, он пита, је ли прогрес доказан тим, што су улице боље осветљене, што се жене и деца мање деветају, што инглеске госпође пишу саставе без иравописних погрешака? Ови огледи биће довољни, да добијемо нојам о њачину умовања у Толстоја. Доиста, доста одушевљења, доста духа и уображења; ну с друге стране, вечита тежња софизмима, на име оној врсти којом се одликују апсолутни умови, поборпици за све или ништа, као што је и Русо, с којим Толстој има много сличиости у погледу умном, и ако се од-тога брани. Из тога, што прогрес још није продро са истом јачином у све слојеве друштвене; из тога, што он најлак осваја, као сунце које се рађа иза планина, те најпре обасјава само високе врхове и тек мало по мало силази долинама у дубине; из тога, најзад, што он није истом снагом напред потиснуо све делове човештва: ваља ли закључити да и не постоји ? С тога, што је китајска цивилизација, на коју се Толстој тако често позива, остала скочањепа, ваља ли допустити, да јевропска и америчка просвета нису ни мало напред коракнуле ? Сељаци и надничари мање се користе него ли имућне класе новим угодностима, које се имају захвалити примеии науке; зар није при свем том истина, да се они колико толико користе њима? Како се може оспоравати, да човештво у целини не ужпва веће благостање данас него ли у средњем веку , да су се нарави и обичаји ублажили , и да, и ако има још доста јада за човештво које пати, на кантару добра и зла, тас, који носп наше мане, осетно је лакнуо? Присталице вере у прогрес, другим речима, оптимиете, не оскудевају у доказима којима побијају песимизам Толстојев. Један од најјачих између ових, наиме развитак знања и наставе, руски

педагог уклања и обрће га против својих нападача тим, што тврди иравце, да је утицај школин, како ју је организовала модерна педагогија, шкодљив и опасан по адравље. И овде ваља покушати да се разуме језгра мисли нашега аутора у послу васпитноме. По његовпм речима, философска мисао нема никаква средства да одреди, тачним критеријумом, нити шта ваља учити, нити како ваља поучавати. Хтети устаповити било прогрчме, било методе народнога образовања, садржп у себи колико уображења, толико и незнања. Ми не знамо и не можемо знати, у чем ваља да се састојп настава, за народ заиста корисна и подесна. По њему, не само да не постоји никака наука о васпитању, него ни први камен темељац њен није положен. Ми се у том послу ослањамо на неко уображено познавање закона добра н зла; а све се већма збуњујемо, у колико спремамо сложеније наставне планове или одређујемо опширнпје методе обучавања. Једном речн, цела наша система наставе основана је на правој злоупотреби власти. Принуда која се врши у школама, да би се учило оно што смо самовласно одредпли да се мора учити, није нпшта мање него атентат против слободе. Уобичајено васпитање, кад се узме као напрезање учитеља да постигну да ученицп на њих личе, само је деспотизам и морално насиље. Ми неправедно прпсвајамо себи право које немамо, кад приморавамо нова поколења да се укалупе нрема нашој слици. Може се још разумети, што следбеници разних религија, Јевреји, хришћани, мухамедовцн, нринуђавају децу да усвоје догме оне вероисповести, коју сваки од њпх сматра за непогрешну ц мимо које, по њихову мишљењу, нема спаса. Ама какав је то суров захтев од ФилосоФа, научара, који се нн између себе још не разумевају, који не умеју казати где је истина, који се само заплнћу у својим супротним мишљењима, па ипак се усуђују да натуре народу самовласно неки безуслован зборппк педагошких правнла и упустава? И да би све исказао, он додаје да право васпитања не постоји. „Васпитање, као смишљено дотеривање душпно по извесном калупу, није ни мало плодно, ни мало праведно, није нн мало могуће". И тако тера даље Толстој, враћајући се на хиљаду начнна на своју омиљену поставку, слично узбуђеном детету, које осећа потребу да буде умирено, понављајући увек исти свој рефрен: „Иедагогија нити зна шта треба учити, нити како ваља учити". Може се иогоднти, какав је закључак ових жучних критика, којпма је намера да оспоре пепедагогији све њене принципе, васпитању сва права