Просветни гласник

350

НАУК а и настава

тако рећн, званпчни, шаблонски. Испитивач, жедећи да га охрабрп, да му лако питање, у интересном облику, надајући се да ће се он насмејати, али труд беше узалудан: Петар је одговорио такође монотоно, не променивши ни једне црте; по његовим појмовима смех се не сме мешати с учењем, са школом. Петрови родитељи нису били богати: отац је служпо у неком одељењу као иомоћиик столоначелников; матије гледала кућу и децу, којихје. осем Петра, који је био најстарији, — било још троје. Дечко је више пута имао прилику да слуша разговоре родитеља и да чује савете о том, какав је живот, како је тешко сдужнти, како је тешко зарадити кору хлеба и како је мучно борити се вечито за оно што је најпотребније. После таквих разговора отац се често обраћао сину с поуком: „учп, Петре, сведоџба (диплома) је велика ствар у жнвоту, с њом се свуда може. Корен је учења горак, али су му плодови слатки. Да су мене учили, како треба, ми се не би данас овако мучили. Ми поедедњу пару дајемо на тебе, пази, Петре, те оправдај наше наде". И Петар је бпо са свим прожет таквим грађанскцм моралом: треба учити радп тога, да би се доцније могло добити добро место. У њему се није никад побуђивао какав интерес за науку, и дечко се привикао да гледа на учење, на лекције, као на посао, у ком интереса у ствари није требало ни да буде, пошто је корен учења горак. 0 њим се није забављао нико одрастао у часовима ван школе; њему нико није приповедао страшне скаске, интересне приче, у којима сујунаци показивали необичну снагу, окретност, чудеса храбростн, у којпма су хероји штптили слабе и угњетене, убијали зле и лукаве; Петрова уобразиља никад га није узнела на својим крилима изнад обичне свакидашњости; срце његово никад није осетило јачега таласања бар и Фантастичне радости и жалости. Другова Петар такође није имао таквих, с којима би се он играо са заносом да заборави себе, — како могу нграти само деца. — Породичне прнлике биле су увек: Петрово детпњство протекло је без радостп; изнад свега стајада је — дужност. Петар је био веома марљив, веома пажљив у разреду, према друговпма је увек био смотрен и није допуштао себи ни шале ни Фамилпјарности. Између часова, деца су, као и обично, играла и шалида се; Петар је или само посматрао оне који су се играли, или је шетао по ходнику и мисаоно понављао лекције. Када су се другови обраћали њему с пптањпма, он је на њих радо одговарао, и видело се, да је волео да се њему обраћају; али само сви његови одговори

нису били особити, те се тако разговор брзо свршавао; сам Петар никад нпје ночињао разговора, никад није истицао пнтања и другови су га сматрали за досадног и неинтересног. У прва три разреда гимназије Петар је био први; било је доста ученика у тим разредима, који су се тако псто добро учпли, а неки су чак боље одговарали и од Петра, али сваки од њпх имао је по неку махну: ко је био у писменим радовима небрежљив, иије с пажњом чувао ни свеске ни књпге; ко се шадио, био је непажљив. Петар није имао нпшта од тога: у свескама својим писао је чисто и разговетно прекрасним рукописом, који је од оца наследио; за пажљивост, марљивост и владање, увек је добивао петице. При прелазу из разреда у разред Петар је увек добивао књиге и похвалне листове. Све те троФеје његове код куће су високо ценили: отац и мати сваком су згодном приликом, с ионосом, приповедали познанпцима о успесима свога сина; тада су им износили књиге и похвадне листове његове и разговор се обично завршавао тиме, да су Петру ирорицали најсјајНН ЈУ будућност: „тај ће далеко отпћи!" — говорилп су познаницн, а срећни су родитељи, само из учтпвости, одговарали: „да Бог да!" — У ствари они су били уверени да пм сина очекује дивна будућност. Сви такви разговори веселили су Петра и подржавади енергију у њему. Ади, у трећем разреду било му је већ тешко одржати се на првом месту; а нпје се хтео понизпти нипошто. Сви ннтереси његови усредсредише се на том, да добије петице и да се прилпком давања награда одржп на првом месту у разреду; разговори родитеља, сродника и познаника будили су постојано у њему самољубље и дечку је постадо већ са свим "тешко добнти у школи и донети кући, место петица, четворке, Срце бн му само заплакало, кад добије ту злосрећпу оцену; у разреду би се једва уздужао од суза, а код куће је већ свака четворка бивада обливена горким сузама. Родитељи никад нису псовали сина за оцене; папротив, стављали су себе у његов положај и трудили се да га утеше: отац је бадрио сина, уверавао га, да ће се то у будуће ноправити и да ће Бог дати, да се нетица одржи над четворкама; мати је обично гдадила сина по глави, љубила га, али се бојала да изговори утешну реч: сузе су јој биле јевтпне и стајало ју је великога труда да их одржи. Петар је добро иоимао да међу његовим друговима има три ученика, који су дадеко подобнији од њега, којима све дакше иде за руком, који су развијенији од њега и којима би требало да само озбиљније почну радити, иа да га слободно