Просветни гласник

351

46*

нрестигну. Осим тога, тим опасним супарницима његовим могли су покагати код куће у свим предметима, а он је морао све саи Такве мисли ГГетру нису даваде мира и он поче још брижљшшје радити, откидајући часове и од ноћи, када му се требало одмарати, п употребљавајући на учење и потребни одмор после ручка. Све своје лекцпје учио је он, обнчно, гласно; ако су се у суседној соби разговарала или играла деца, он је онда заптивао уиш, да би био прибранпји. Али, што је више радио, што је више бубао (учио на памет), што је већма тежио за петицама, то је слабије одговарао; одговори његови нису пронзводплп иријатна утпска на слушаоце, и наставник му је, желећн да буде правичан пред ученицима — давао четворку, и ако је знао да је Петра његова спрема стајала огромнога труда. У четврти разред прешао је Петар с наградом другога степена тј. с једним похвалним листом, без књиге. У проФесорском савету говорили су за Петра, да је без дара, без иодобаости, алп да је вредан радипк. Друговн су га почедп звати „бубалицом", али пошто нх он није нпкад задпркпвао, то ни они њега ппсу много днрали; једно су га време звали „радушњи", што је једком прпликом у одговору, речи „радушњп" и „равнодушпи" бркао, — не могући за дуго појмпти разлику између тпх речи — п тиме наемејао цео разред. Дуже времена остао му је надимак „Чапља" : у четвртом ! је разреду нагло порастао, протегао се, опао и пзгледао без икакве Форме, тако да је његова Фигура, одиста, подсећала на птицу. У старијнм разредима Петар је све внше поиуштао: мучнла га је математика, псторпја му је одузимала много времена, а нису му ишли за руком ни задаци из рускога језпка., — Те тешкоће, које су му задавале муке у школи, и оно понижење пред друговима због оцена учиниле су те је неодлучност расла у њему с дана у дан и постала основном цртом његовога характера ; неповерење према себп, према својим подобностима, дошло је дотле, да се он почео старати да све учи на памет. Пошто је од природе здраво мислио и здраво судио, он је, услед постојанога вагона за добрим оценама и бојазни за своје одговоре, подривао поверење према себи самом, према својој рођеној снази, те је тако у најпростијим одговорима звопио у њега тон сумње, тон неодлучности. Али, што год је наилазио на веће тешкоће, то је више радио. Сад је већ нзостао иза првих ученнка; био је од прилике десетп. Само из науке хрпшћанске и латинскога језпка имао је још иетице; из свих

осталих предмета спао је на тројке. Желећи да избегне подсмех од стране другова, што много буба, и бојећн се да не покаже сву своју недаровитост, за коју је он већ почео сазнавати, он се старао да прикрије те да се не дозна колпко он учи: прпчао је друговима о себи разлпчне измишљотине, како је у очп тога дана весело провео време у гостима или како је целе недеље ленствовао, како се забављао са женскима и т. д. — Он се старао да да сгби изглед веселога младића, немарнога, раскалашнога, али у свима покретима његовим била је очигледна извештаченост. Слично људма, који су својпм положајем у друштву нрпнуђени да жпве у кући господски, не имајући за то средстава, и који се често у очп банкротсгва праве богати, и уопште задовољни и весели п ако то ннје у ствари, — исто је тако и Петар, такође мучешш за положај, морао непрестано да буде лукав п да од себе прави оно, што он није. За такве су ученике, као што је био Петар, оцене, ред по успеху, похвални листови, награде и т. д. — прави отров. А таквих ученпка има доста у свакој школи. Оцене су средство за договор између ђачких родитеља и школе: родитељп, по оценама, могу -пратпти рад евоје деце. А да ли оцене треба сматрати као средство, којим се ученнци подстичу на рад, — то је у нитању, с тога, што се томе могу ученпци врло тешко одзивати, што би непрестано побуђивало самољубље а што је главно — не само да не би развијало друге Факторе, који подстичу на учење, као што је на прилику радозналост, интерес према предмету. пнтерес према процесу мпшљења, него би чак угушило те важне елементе у духовном развићу ученика. У најстаријпм разреднма Петар је веома оронуо: још је порастао, погрбио се, груди неразвијене пропорционално према телу, образи упалп, очи су гледале сустало. Усрђе у њему није ослабело: радио је као махина; свп су предмети били за њега Једнаки, нпједан од њих није будио у њему каквог интереса; изузетак су чинили само наука хришћанска и латински језик, али то само с тога, што је из тих предмета добивао петице. Уопште није радо чптао, нитп је у том налазио какве забаве или корпстп; на све то гледао је он равнодушно, као да би хтео рећи: „шта је добро у тим књнгама: та за њих се не добивају оцене"... Петар је довршио гимназију као осредњи ученик. Дугачким рукама, које, као да су висиле у њега, узео је своју сведоџбу о успешном довршењу гнмназије и једва се одржао на ногама: глава му је клонула а у очпма су му се засијаде сузе радости.