Просветни гласник

352

НАУКА П НАСТАВА

Рад је био да иде даље, на университет, илп у медицинску академију, где је бидо лакше добитн стипендију, јер он није имао никаквих средстава; он је јако тежио за тим, да добије за себе положа Ј У друштву, те да — и ако под старост утешп своје родитеље; ади, сви су га саветовали да не иде на више школе, јер са здрављем бејаше рђаво. Он ступи у службу као мали чиновнпк и прихвати се посла с највећом усрдношћу; али је осећао да нема сааге, осећао је некакав сталан умор и сусталост.... Оваквих ученика има много у свима школама п средњим и впшим. Кад су нм повољније домаће прнлике и када су јаче конструкције, него што је наш Петар, они ступају и на више школе и срећно пх свршују. Такве људе можемо сусрести у свима СФерама људскога рада: међу лекарима, учитељима, па чак и међу проФесорима. У већини случајева то су савесни раднпцн; али ако и онн обдаре свет и каквпм ученим радовима; онда важп као правило, да ће им производи битп обилатп Фактима, богати сабраном грађом, алп увек — сиромашни идејама. * У новије време, међу првим ученпцима наилазпмо врло често на децу нове Формације, децу, за коју школа пређе нпје готово ни зиала с тога, што се на н>их наилазило као на ретке нзузетке. То су деца физичкп заостала, слабе мускулатуре, нервозна, осетљпва, слабе воље; она се веома рано умно развпјају н у њима се врло рано пробуђује љубав према књизи; према физичком задовољству и према играма показују незадовољство. — Да пропратимо развијање такве деце на једном од њих, које се такође може сматрати као тип. Срета, тако су звалп нашега малишана био је слабо дете. Растао је међу одраслпма, којп су се много њиме занимали и мазпли га. Ндје волио играти се с децом, јер су деца, не само она која су била његова раста, него п млађа, била много јача и окретнија од њега. Читати је научио врло рано. У шестој години читао је Срета већ књиге за децу и различне народне гатке. Читао је са слашћу: једну исту причицу нрочитао би по неколпко нута и научио је готово на памет. Такво му је занимање потпуно пристајало: ту није требало Физпчкога напрезања ни окретностп; тиме је само задовољавана потреба рада, којн је својствен сваком живом организму. Он се осећао прекрасно, кад је с књигом у рукама: њега није било потребно забављати ни измишљати за њ пгре, он је заннмао сам себе, увек је био у добром рас-

положењу духа, у неколпко чак занесен под утпцајем прочитаннх приповедака. Онје чптао много, алп је читао само с мишљењем, с пзразом, п дпвно је умео причати оно што је прочитао. Захваљујући само свежем уму и иатересовању према свему, његов се речнпк брзо обогагпо речма па и изразпма одраслих, међу којима се он већином и находио. Родитељи су се радовалп изредним подобностпма свога сина; сродницц и познаницп дивплп су се дечку н сви су се слагали да је то дете „Феномен". Срета се развијао, може се рећи, не само свакога дана, него и свакога часа; његовје ум непрестано радио н он је понекад одиста зачуђавао својпм речима, неочекиванпм одговорпма п вештим прцмедбама. Тако, кад му је било седам година, оа је једном прплнком одговорио оцу који се на њ беше наљутио — повикавшп: „Јуппгере, тп се љутиш, значп да ннси прав". Разуме се, да је он ту Фразу плп прочнтао или чуо, али оно, што је најважније то је, да је дечко умео у тренутку да је се сети и да је тако срећно употребп у том случају. Па и Фантасија му је била развијена: по чптаве часове причао би он својој старпјој сестри чцтаве историје. које је он саставио и она би га са задовољством слушала. Ступпо је у први разред гимназије. Брзо је задобно за себе симпатије свпх наставника: одговарао је смело, разумно, у изразима је био слободан, брзо је памтио и усвајао оно што је предавано и умео је све то врло лепо испричати својпм речпма; на часовима је слушао пажљиво, седео је мпрно. За време одмора, кад се деца из свих разреда скупе у рекреациоиој сали, Срета се увек држао даље од оннх, који су играли, бојећп се да га не ударе; он није пмао учешћа у играма, чак се ннје ни умео играти, захваљујући својој неокретности и физпчкој неразвпјеностн; између часова обично је што год прпчао, ако се нашло слушалаца. Једино што је њему било мучно. то су — часови вештина: није му ншла за руком нн гимнастика, нн цртање ни краснонис. Из свих осталих предмета пак био је међу првима у разреду. Он је све лекције обично научно још у разреду, приликом објашњавања; код куће је радпо само писмене задатке, кад су задавани. Све слободно време код куће посветио је, као и пређе, — читању. Родитељи су му бплн пнтелпгентнп п књпга је код куће било доста. У десетој години чптао је он већ све најбоље писце, орнђиналне и преведене романе у периодичним журналпма; свакога дана прегледао је новине н то му је давало могућности да прати разговоре код куће, п да по некад и сам учествује у њима. Дечја књпжев-