Просветни гласник

354

11АУКА II НАОТАВА

осећања, не разбираЈућн за опасности; заношљивост ) млађим годпнама, без познавања реадног, правог живота, често може бити од тешкпх посдедпца по даљи живот. Таквцх жалосних нрпмера имамо доста и у обичном животу. Овакви ученпци као што је Срета, у већој плп мањој мерн даровити, такође се могу наћи у свакој школи. То су створења од осећања, темпераменти; то су прави антпподи оним ђацима, између којих смо као нредставнпка описали Петра — људи од расуђцвања, од воље и од дужности. Васпптање такве деце, као што је Срета, своди се, у главном, н-а днсцшшшовање воље, на привпкаваље да владају својим осећањпма ц да собом управљају. А тамо, где васпитаље не достпже својих циљева, младцћи скрећу с пута и попуњавају редове „несрећника". * * * Међу награђенпм ученицнма једно од важнијих места заузимају и ученпцц фпзичкц добро развпјенп, снажнпх мпшића, јаких нарави, младићи који и у психичком погледу чине један срећан скуп душевних сила. То су природе погпуне; у њих нема разлике између ума, осећања ц воље. Несумњиво је да је у нређашња времена, кад је жнвот био иростији — ученика таквога типа бпла већина у свим школама; за данас се то већ не може рећи. Ученпци те врсте добро нролазе у школама и често заузимају прва места по успеху, али само у случајевима, кад код њпх Физичка природа не надвлађује духовну — тело не превазилазп дух. Иначе они долазе у ред средњпх п слабих, у ред ленпх ученика: Физичка прпрода побеђује у њима духовну прпроду. Да пропратцмо развиће једнога ученика те групе. Никола је био здрав дечко, жпвахан и оштроуман. Јачина његових мишпћа огледала се у непрестаном кретању; ио цео је дан проводио у игри. Руменн образи, рашчерупана коса, брзо дисање од трке — такав је обични изглед његов. Лето је Никола обпчно проводио на имању и тамо остајао обично до октобра месеца, до ступања, дакле, у гимназију. Родитељи су га впђалп само о ручку; све остало време проводио је он у игрп са сеоском децом ван куће: у башти, у пољу, на реци. Кад је био у седмој години почели су га учити читању, писању и рачунању. Он је био разуман дечко, домишљан, али је врло мучно било занимати се њиме: тешко је, у главном бнло, подржатп пажњу у њега п привикнути га каквој сталности. Њему је било тешко, да поседи неколико мпнута мирно на једном месту, тешко му је било да задржи

пажњу на једном предмету неколико мпнута. Ако муха прелети преко собе, он већ трчи за њом; ако нрпјуре улицом каква кола — он је на прозору за тренут. Чнм би се свршио час, он би погнувши главу — бегао да се игра с друговима п на све је заборављао. Тешко га је било привикнутп на рад; родитељи су му и ласкали и били су строгп нрема њему н кажњавалн су га, али све су те педагошке мере мало утнцале на њ. Нстина, дешавало се, да је по кадшто доста дуго мпрно седео на часу, али му се видело по очима, да његове мнсли лете далеко; ни он сам није знао, како је из школске собе прелетео на поља, у луг, на речпцу; довољно је било поменути само једну реч, која би га. подсећала на њему мила места па да буде већ тамо. У једанаестој години Никола је с муком стунио у први разред. Он се од све деце у разреду одвајао напреднпм здрављем, јаким мишићима и умиљатнм голубпјим очима. Римназнја је подејствовала на њ добро. Нова школа, нови друговп, ненозпати учитељи, ред коме је све било иотчпњено — све је то Нпколу занимало. Рад на часовима такође му се допао: време је на њима пролазило много брже, него на часовпма код куће; радити у већем друштву много је прпјатније, неко кад смо сами. Код њега се на часовима појавнло пре свега осећање суревњивости. У игри је већ с тпм давно бпо познат: ннје прошло дана, па чак нп пгре, а да се није такмичио с друговима у окретностп, у скакању, у бегању, у снази. Неколцко срећнпх одговора, похвала учитељева подстакли су то осећање у Николи. Он је почео озбиљно радити, пажљиво пратити свако предавање и код куће радити марљиво. Родитељи су пазпли на њ и помагалп му; Никола је иа тај начин и неприметно ушао у посао, те му је тако спремање за часове прешло у навику. На крају школске године бно је међу првима у разреду. У слободно време он је, као и пређе, трчао, играо се и шалио. У раду није находио особнтога интереса; онје предавања п спрему код куће сматрао као дужност доста досадну и непријатну, али неопходну. Читање није волио п у опште за духовну храну није осећао потребе. Није имао каквих особитих иодобности, за све је морао полагати известан труд; алп што би један пут научпо, то лако није заборављао. На ствари је гледао просто ц правилно, судио је здраво и с основом; код својих је другова умео вешто да примети све слабости; брзо је схватао особине свакога наставника п умео је да се прилагодп њиховим потребама. Речју, то је био дечак смео и вешт, умео је да се користи