Просветни гласник

48*

ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ

аенп стаиовиици иселише на запад, те се онда ва основу тога може с правом тврдити, да је место десетерда био дванаестерац. 0 мршавим остацима те епске грађе говорићемо доцније. Ти остацц дају нам података о неком матерпјалу и мотивима, који су билп у Хрватској у XVI веку познати. Од много већега значења су стари записи епских песама, п то са разнпх крајева јужне Далмацпје. Већ и песме краткога размера, забележене у половиип прошлога века, када се упореде са песмама у Вуковој збпрци, показују много што шта интереснога; — но још су већма занпмљ 'Јве остале песме, и ако нх нема у изобиљу, како по облпку тако и по садржинп. Све и да немамо Вукове збпрке и других доцнијих, све и да се епска појесија код Срба угасила била већ у XVIII веку, то би заппси тих старпх песама, када би се сада пронашлп, дали најбољи доказ, да је српски народ имао епске иојеспје. Остаци ти привукли би нас к себи, да их са највећом вољом испитујемо. Колико нас тек мора занпматп постање и развпјање њено. када је народна појеспја у своме развпјању дошла до класичне савршеностп, као што је у епосу код Грка, Инда п Немаца, те постала благо опште европске литературе, и када је питање о постању и развијању њену постало иаучним пптањем. Али пре него што упознамо оне песме, доста је-да знамо, да оне постоје, па да нам већ то даје наде, да ће у њима бпти онога, што ће нам помоћи да се примакнемо решењу горњега питања Алп ако прп бољем истраживању нађемо, да оне обрађују делом исте делом друге теме, него песме доцнпје забележене, ако опазимо, да се облик и начпн излагања јако разлпкује од већ познатога, алп при том пиак нечега познатога пмају, онда наше очекпвање постаје бар субјективна истина. И ако је већ 20 година прошло, од како је Миклошпћ први те песме објавпо (1870 издао је Мпклошић 30 песаш^), и ако је цео материјал познат од 1878 (Богишићева збпрка 1878, и доиуна од Новаковића у III свесцп Архива за слов. фил. од исте год.), п ако је за то време много што шта критички нспитано на пољу народнога песништва; то ми се ииак чинп, да ове збпрке ннсу особите нажње удостојене, те нпсу потпуно псцрпене као што бп требало, нпти им се упознала права њихова вредност. Два су узрока, који су сметали, да се то изведе: Прво, што се читању тих песама приступало с оним естетичким мерилом, које се стекло читањем песама у Вуковој збирци, те се нашло, да те песме не вреде миого. Тако исто одмах се иошло

СРПСКИХ ЈУНАЧКИХ НЕСАМА 867

крптичком исиитивању овнх песама са већ напред зампшљенпм појмом о народнпм песмама. Ову представу и појам такођер су црпли пз млађе Вукове збирке, те се према томе ове песме, ако не одбациле, а оно се бар у неколпко порпцало, да су оне народни продукат. Друго је, што се опазило, да су ове песме забележене у прнморју, п да је њпхова егзпстенција огранпчена била па прпморје, те се према томе држало, да су ове песме својпна само српско-хрватскога говора на западу, а не да су опће српска својина. С тога се п није овим песмама доста пажње поклањало, јер се мпслпло, да те песме немају народнога духа, да нпсу опште сриске, те се с тога и не могу озбпљпо у обзир узети прп испитпвању српске јуначке песме. Чпни се да и Новаковић и Маретић полазе са тога становишта. Први испитује песме о Змај-деспоту Вуку и браћп Јакшићима, други пак олширно говори о косовским песмама, алп нп један не спомпње ни једном речју, да је при том послу по најпре потребно цсторпјско-крптично питање иоставптп, па га решити. Други пак, који ствар озбпљније схватају, пре него што почну решавати, отештавају саму ствар тпме, што је доводе у везу са другим којнм питањем. Главпа задаћа расираве је, да се прво метрична сграна исппта, но ири испптивању метрума хоће се све да исцрпи, као: како стоји кратак и дуги размер један нрема другоме, да лп је и један и други у псто време иостојао, да ли се један пз другога развпо, или да ли су се оба размера развпла пз заједнпчке основе, која је са свим другојачија, него оба размера. Сва су та пптања оправдана, алп се на њпх не може одговорити, пре него што друга прешнија питања решимо. И сувише је много решавати у један мах постанак дугог и краткога размера, па уједно одмах и њихов одношај један према другоме. Ову погрешку опажамо у духовитој и темељио наппсаној расправи Јагићевој у IV Архиву, но она је у осхалом најбоља, колико се до сада о нашем пптању писало. Јасио је дакле, да пре свега морамо растумачпти песме дугога размера, њпхов положај и особине јасно изложити, за тим по могућности испптати како су поетале, и одредпти време када су постале; тако исто изиети јаспу слику њцхоза развпјања. Тек када ове ствари решимо, моћп ћемо приступитп решавању других питања. У првом делу ове расправе забавпћемо се горе постављеном задаћом, а даљим иптањима, која нам дођу у току расправе забавићемо се у наставку ове расправе.