Просветни гласник

386 ПРОСВЕТНИ

велики, млад човек, који се, подносе!|И их, и сам једва храни, не може ни мислити о брачном животу, из бојазни, да не падне у крајњу невољу; отуд је мање становништва, а и деца умиру од сиротиње. Иамети су штетни и по народно богаство, ко.је се састоји у резервисаним капиталима, стеченим уштедом, а терети смањују ту уштеду. Најзад, намети су штетни и по народну просвету, која је последица богаства, јер под теретима никс не мисли о просвети, већ о добити." „Св. Писмо, учи проФ. Раупах, тумачи врло укратко нарави првих људи, правила и начин живота им; а у св. књигама других народа све се то огшсује као басна у толикој мери, да историја од њих нема користи." Или: и Ми знамо само код трп народа св. књиге: код Јевреја, Миђана и Индијанаца." Или: „Свака вера пада са временом у толико, у колико се разум просвећује, а то неопходно бива, кад се увећава искуство." Руњич се окамени. Покупив све теке од студената и прочитав их, Главној школ. управи стаде такође памет; она уведе у свој записник, да се је згрозила, нашав у тим предавањима сумњу у истиннтост св. Писма и дрско хуљење на паредбе владине, и уверив се, „да стотине младића, под тим, тобоже, изучавањем виших наука, беху напајани смртоносним отровом, да расеју по свој отаџбинп убилачка семена неперије, отпадништва од Бога и бунтовничких начела, са којих се пред нашим очима уздрмала крепост других држава.® Управа нареди проФесорима, да спреме одговоре на питања, која саставише, уз припомоћ још двојице чланова, Магњицки и Руњич, а последњем — да поведе истрагу у универзитету. 3., 4. и 7. новембра, исте године. састаде се унив. савет у ванредне седнице, које трајаху беспрекидно девет, а, богме, и једанаест часова, и на којима Руњич и директор Кавељин, као тужиоци и судије, саслушаваху одговоре обеђених проФесора и мишљење конФеренције. Читајући записнике очевидаца о том суровом моменту руске историје, човек се кочи од страха, вели Скабичевски. Тешко је претпоставитп, да је светло проФесорско звање било игде и икад, и то не у појединцу, већ у читавој универзитетској колегији тако понижено и у блату укаљано. Руњичу не би доста, што је отворено говорио, да је све већ унапред решено, да су те седнице пука Формалност, и да се од проФесора само тражи, да једногласно потврде кривицу својих другова, већ се је запенушио од љутипе, запушавајући уста оној неколицини мало самосталнијих и смелијих наставника, частећи их пијачар-

КОВЧЕЖШВ,

ским грдњама и карактеришући сваку им реч револуцијом и издајом престола и отаџбине. Кад он, н. пр., предложи проФесорима, да писмено одговоре на питање, шта мисли конФеренција, судећи по наведеним местима, о такву учењу, па кад проФесор Шармуа рече, да није компетентан, да на њих одговори, врли куратор, прича проФ. Пљисов, дође ван себс и поче викати, „да Шармуа, одговарајући таким начином, не само што оспорава његова председничка права, већ тим уједно одриче законитост и конФеренцији, па и министровим претписима., и тако се противи врховној власти... По том, хвастајући се својим прецима, својим заслугама и врлинама, као члан Главне школ. управе, као куратор и председник, настави га грдити свакојаким заједљивим, ружним и прекорним речима, градећи себе сином отаџбине, верним подаником царевим и истинитим храшћанином, а проФесора — сином револуције, дошљаком пз домовине Марата и Робеспијера, бунтовником, државним издајником, погаником и т. д." Кад је Руњич био такав према члановима универзитетског савета, можете мислити, какво тек беше понашање му према оптуженим професорима. Он им не допушташе, да кажу и једне речи себи у одбрану, грдећи их кочијашким изразима, и крстећи их издајицама и бунџијама! Узев рукописна им предавања, рече, да су теке њихове гадне и мрске, да се и у руке узму, а уз то да су и смрдљиве, и, предлажући сваком, ко хоће да их омирише, запуши нос, као да од њих баш у истини удара. Најзад свечано објави оптуженима, да могу захвалити само његовој великодушности, што их жандари са голим тесацима не уведоше у конФеренцију. И остали наставници на све то ћутаху, као неми, или као лакеји 1 Од оптуженика, проФ. Раупх држао се је најдостојанственпје. Хладнокрвно, али врло вешто, он одби све Руњичеве нападе; а лаконскпм стилом својих писмених одговора (као: „ја нисам предавао философски систем, већ светску историју онакву, каква треба да је," илп: „ја нисам нападао на истинитост св. Писма/ 1 или: „ја нисам проповедао материјализам"), доведе га до помаме. Са свим се је друкче понашао млади прОФвсор Гаљич. Место одговора, он потписа под свако питање ове речи: »Сазнајући, да се то неда одбацити или опорећи, молим, да се не помињу греси младости моје и мог незнања. ® Прочитав тај одговор, Руњич зајеца, а с њим још некоји проФесори. «Кад уведоше Гаљича, прича проФ. Пљисов, куратор узвикну: „После тога, могу