Просветни гласник

387

ли се решити, да се бацим каменом на вас? (< и поче га гршти и честитати му. Заборављајући се од радости, називаше га залуталом овцом, оглашеним, обраћеним и просветљеним, уверавајући све остале, да је то чудно дејство Божје благодати; да је се благодат овај час додирнула Гаљичева срца; да само заслепљен ум не види, да се признање Гаљичево броји у славу Спаситељу; да га је плстир овцама подигао на рамена своја и већ га носи у дом Израиљев. Директор Кавељин потврди то привиђење, и поче такође грлити Гаљича и честитати му; то исто учини и проФ. Зјабловски. Ови чланови савета беху ванредно дирнути и изумљени. Кому не би жао сиротог Гаљича, који са два редића дође у такав положај, да се и Руњич не може репшти, да се баци каменом па њ. <( И као да умекша призор и да оправда поругано човечанско достојанство, проФ. Пљисов тврди, да је Кавељин претио том несрећном наставнику, ако тако не учини, биће проглашен за луду. Ну усред радости, Руњич одједном посумња, да ли се Гаљич искрено каје. »Он занеми, прича очевидац Пљисов, и поче бацати двосмислене погледе час на Гаљича, час на Кавељина, који такође ћуташе, слежући само раменима. Г. Зјабловски поче нешто говорити, ну (колико се сећам) ништа не каза. Г. Руњич окрену се Гаљичу: — Драги Александре Ивановићу — рече му, а из тона му избија незадовољство — спољашност може бити варљива. Како бисте делом доказали, да се у кривицу вашу даје посумњати? Гаљич ни речи. — Не бисте ли пристали, настави Руњич, да потврдите то, што признасте, новим издањем своје Историје философских система, и у предговору му да свечано опишете, како сте се обратили и одрекли лажне просвете, основане на лажном разуму? Гаљич ћуташе... Г. Руњич се замисли, па на једанпут поста весео као мало пре, и с пређашњим одушевљењем рече конФеренцији, спремној да чује о каквом новом привиђењу : „На што нам друго уверење? Није ли већ то, што г. Гаљчч сам сазнаје свој грех, јасан доказ, да су се штетна и опасна учења доиста ширила у овом универзитету, па дакле и у читаву уџбеном округу, а то је доста." Последње речи понови таким гласом, да мало ко не виде, да је ту чвор. «Нека се сад упињу да докажу, е није тако, а настави он са јавном нескромношћу, нашто га г. Кавељин упозори, упав му брзо у реч. Г. Руњпч окрену се опет Гаљичу, уверавајући га, да ће му зацело бити опроштено,

да ће он сам на том порадити код министра, и да ће му се побринути за ново место. Најзад Гаљич изиде из конзисторије..." Само деветорица проФесора (од 20) признаше, да су оптужени потпуно криви; остали пак и.ш допуштаху кривицу само онда, ако се докаже, да се наведена места доиста налазе у њиховим предавањима, или просто не дадоше свог мишљења из разлога, што оптуженицима не беху дата ни најмања средства, да се оправдају, случај, противан не само паравственом чувству, већ и земаљским законима. Главпа школска управа, кад дело дође пред њу, учини онако, као што се је бпло надати. Признав, да је учење Хермана, Арсењјева и Раупаха штетно и гнусно, противно хришћанству и опасно по мир и поредак у држави, нареди, да Херман и Раупах буду отпуштени и да им се не даје никаква служба под управом министарсгва просвете; штампана пак дела Хермана и Арсењјева о статистици, и Гаљичева Историја философских система, да се забране не само као уцбеници, већ да се покупе из свију школских књижница. А пошто оптужени проФесори захтеваху, да се ставе под суд, надлежан да разбере кривицу им, Управа нареди, да нм сс суди као кривичним иреступницима, и ако је Магњицки саветовао, да ће боље бити, ако се Херман н Раупах протерају из Русије, цинично признајући, да Ие јавно мњење назвати људе, који без доказа аредају оатуженике суду за злочине, не судијама, веК џелатима. Скандал беше огроман. Да предупреди даље му последице, гроФ С. С. Уваров, бивши куратор петроградског школ. округа. наииса 18. новембра оштро и страсно писмо Александру I. л Господару, пише Уваров цару, иека се оптужени сами бране; ја хоћу само да запитам, у чему је согрив ЛеИсН те завере, откривене с толиким шумом? У латинским текама Раупаховим, у Хермановим предавањима, које студенти саставише, и у две књиге, које пре неколико година издаше Арсењјев и Гаљич, књиге, одобрене не само од универзитетске, већ и од министарске цензуре. Од четири елемента завере, два отпадају тим пачином, а кад се обрати пажња, да Херман није сам састављао написмено своја предавања, остају само теке Раупахове. Чудновата завера, чији се согриа (ГеИсИ руши сам собом, још пре почетка истраге! Ако се уз то сетимо нечувених скандала, откад конфисковаше рукописе; ако узмемо у обзир смелост, да се у XIX веку, у 20-ој години владавине Вашег Величанства, на 30 корака од Вашег царског двора, производи усред ноћи нечувен терор, да се вређа