Просветни гласник

403

п весело." Оваке бц се жене тражиле. Али су оне веома ретке на селу, п да не кажем немогућне. Ни много бољи, јачи ауторитети не могу да их обавесте и покрену на оио што је боље, а камо ли зет, аоји се на селу са свастнком ретко кад и разговара озбиљно. Писацје заборавпо, дамујечпка пошао у госте шњпма, а ои је свршно и ратарску школу, па би н>ему много више доликовало ово војевање протпв нечиста ваздуха, и од пријатеља бп се озбпљнпје прцмно пего од зета. И на стр. 47. Ранко се веома брзо и лако уверава о корнсти од ђубрета. А сељак се не разуверава тако лако нп делом, а камо лп речпма Боље бп било, да он то види. На стр. 58. деда Бранков вели учитељу: „ти си то ђацима показпвао у школској башти. " А ње п данас нема ни код једпе школе. Како је онда могао да зна о њој деда пре дваестпну годпна? — Могле би се дакле ове две речи изоставити без икакве штете. Код слане на стр. 55. није јасно казано која се пара смрзава: плп она што пзлазп још из земље или она у ваздуху, те деца не би знала шта је снег а шта је слана. Еод Бранкове баште износи се чптаво уређење њено с цртежем. Бранкова „баштпца" личи на праву уређену школску башту. Међу тпм, Бранко то није нпгде видео, на нп код саме школе, а овамо УРеђује је тако, да Бранко у ономе добу не би умео просто даирецрта слпку њену иа хартнјп, а камо лп даизводи све ове Фигуре налејама. Што је много, много је. Л.епо је, да ђак Брапко зна више и хоће лепше да урадп од деде, алп ваља да је он мало старијп и да је он то негде вндео н учио, а да не измпшља сам. Код калемљења ннје иоменуо и калемљење вннове лозе, ваљда за то, што је то мало иотеже. Али би то бнло врло потребно и корпсно. А на крају овога чланка, на стр. 86., ваљало би додатп ово: не можеш ти сад мој калем сломити. Јер без овога пзгледа несвршено оно о чему се ту говори. Код радиоиице Бранкове вели да је укуцао јексере у градпну, а на слпци изгледају клинци. Алп бпх највпше прераде желео чланку „Наша лепа домовина". Прво, слпка износи само краљевину Србију, а ја појам српске домовппе не бих сужавао тако, и боље бп бпло,. да стојп слика свих сриских земаља. И писац вели иа крају : „љубптп своју мплу домовину, све земље наше п цео народ наш". Друго, ппсац је до сад крио своје село, а сад га проказује п вели, да је оно тамо негде

преко Мораве, и да нема близу њега ниједног брда, а оио би му потребно бнло да се попне на њега и прегледа сву домовину. У тој невољи он узима једног друга у помоћ. Миодраг Динић селп се у село Р. близу Авале и на Ђурђев-дан иду свп ђаци па п Миодраг с учитељем на Авалу, папослепише иисмо Бранку п прича о свему. То ппсмо износи пуних пет штампанпх листа. Сем тога, ваљда за то што га је иисао ђак, у њему је почпњено пнајвише погрешака. Алп мп знамо даје оно пишчево, п за то у њему каткад и не ^познајемо Миодрага ђака. Миодраг не уме да каже: »а сунце тедпоче сииати своје зраке иза брда с пстока. Сви у себи осетисмо, да треба иоздравити излазак сунчев п ону дивну слику, која нам се указа." Да поређам крупнпје грешке, нетачностп и непотиуности у Миодрагову ппсму. Кад су се пели уз Авалу, Миодраг вели: »Пута нема него смо ишли стазама." И стаза је пут. А ђаци, кад се пењу на брдо и беру цвеће, не цду нп стазама. Мало даље велп: „Код једне јаруге, којнм поток од кише јури низ брдо , („низ брдо" је сувпшно, јер уз брдо и не може), саплете се Станко пз III. р и претурн се (место и паде) у јаругу. Али се не угрува, јер је пао на шушањ као „на душек." А „шушња" о Ђурђеву дану тешко да буде онде, куд „поток од кпше јури низбрдо". Тек онда учитељ вели: „Пазите, децо, да се пе угрувате!" Сад ученици опажају, „како је овде све влажно и ако је суво свуда где нема шуме", и онда учцтељ прпча како шума задржава кпшу п ваздан о важности шума у опште. А овдејелоша прилика за то. Прво на Авалн ио стазама нема толике шуме, да би ово могло да буде; друго, ако је где влажно, то је више у то доба од снега; треће, непрпродно је, да тај учитељ претреса с ученпцима овако важну тему баш онда, кад се највише зноје уз Авалу с јужне стране. Даље велп: ...„ишли смо читав сат овако кроз шуму, док на нослетку не дођосмо под врх Авале." Уз Авалу има сат, али „кроз шуму" нема, сем ако су ишли овамо онамо. Каже само, да је кнез Мнлош заповедио, „да нико не сме на Авали ни прута осећи", а није казао да се загради и да нико ие сме пуштатп козе. Члш су се попели на Акалу, „упутили су се стазом на оне развалине од града." И чим су се попели, отпочели посматрање српских земаља у наоколо, а за днвно чудо, да о самоме граду, са чпјпх зидпна чпне ово посматрање, нема нпгде нп помепа. А ко је то зидао, ко је ту седео, за што, шта је радпо, о Порчи од Авале, ни помена. Ово је немогућност. Јер ако се учитељ и не би сетио, деца бп га пптала. С града једва нашли