Просветни гласник

404

РАДВјА главнога просвктног савета

Бели Поток, и ако су из селаР., које је два сата далеко од њега. И Рогачу видели, али одмах ирешли на оно што знају о Јанку Катићу, а за н>у не казаше ни с које је стране Космаја. У ређаву планнна што се виде с Авале, не поменуше Повлен и Маљен. За децу млађих разреда хшја ће чнтати ову књигу. па и за друге читаоце, добро би било, да је цело „Коло" Бранково штампано. У њему се на жалост, не помпњу ,и Маћедонци". И по свршеном разгледању и певању, силазе с града и играју се мо пољаницп, п ако је сабор ту. У опште за све време док су онп билп на граду и посматрали и иевали, нитп ко из сабора дође к њима, нпти они што год видеше на сабору, сем — Земљописа и Историје. А кад је сабор ту, изгледа, да они нису имали где ни да се пграју. Ко је год био на Авали, и зна колико је простора на њој испод града, он не може да нађе места где би био и сабор и њииа игра. А највнше је немогућно, да им је сад до игре, после тешкога пута. Изгледа, да им је и стајање на граду бпло тешко и Д а С У једва чекали да — седну. Толико о грешкама у Миодрагову иисму. У чланку „Ко је Србин" могао би лепше да се имитира дијалекат маћедонски. И Бошњак брдар није лепо говорно јужним наречијем, јер вели: „овде« место овдје, „бејаше" м. бјеше, „улепшаше" м. уљеишаше, „где" м.гдје, „лепе" м. лијеие ит.д. То су мане, које бп се тпцале саме садржине и прераде. Сад да пзнесем грешке у језику и правопису. Пети падеж од деда, баба п тетка, обичнији је: деда, баба, тетка, него дедо, бабо, тетко. „Мајку је жао" погрешпо је. Ваља с трећим падежем: коме је жао, а не кога је жао. „Пободевате" ваља поболевате. „Снаја" и „снајо" боље је са х, него са ј. Треће лпце свуда је код писца растм, место: расте; то би било од некога глагола рас тети (као видети), а тога глагола нема. Место „кржаво" чини ми се да се више говорп кржлаво. „Распрскао" — боље распрснуо. „Одлетмо" боље одлетео. Ваљак не може да „гази", јер се газп само ногама. Од растц има растепе (као од илести илетепе) а не „рашћење". „Кад ђубре згори", боље је са се: кад се згори. „То мп је добро наплатило труд*, боље само платпло или исплатило. «Згртох" то бп бпло од згрети, а тај је глагол редак; обичннји је згрнути, Место „тијо" боље тижо. „Недај", „недам" ваља одвојено. „Погстичемо" је претерпвање; ту остаје д. „Који пуштају дугачка врежа", не може да буде. Вреж је мушкога рода, као јеж, п пма врежеви (као јежеви); по томе било би: дугачке

врежеве. Но чује се в женскога рода: врежа: и онда би бпло: дугачке вреже. „Накопао сам бусење", боље: бусења. „«1еише него ја боље: лепше од мене. „Врло много разнпх", доста је само: врло разнпх. „Метутп«, боље је са н: метмуги. „Природи" је натегнуто; боље: почне рађати. Од сломити боље је: сломл>ен, него „сломијен" (као од упитомити— упитомл.ен) „Сломије" пе ваља. Писац уиотребљује „грабуља", а можда би боље било: грабуље. Реч „саксија" могла би да се замени речју: лонац за цвеће. Место силази (у земљу",) боље је: 2/лази, или упија се. Место „сви ју* боље: свиж. Место „двормли", треба дворели; место „желг«о" желео. И штампарских грешака има много, што би ружило и другу књигу, а дечију још више. Особпто је пнтерпункција страдала. Тачака нема на тако много места, да сам ја озбиљно иочео мислити да нх штампар нпје повадио за другу књпгу, ц не сачекавши да се „Ђаковање-Царовање" одштампа. Добро би било, да их је ппсац барем побележио и изнео на крају књиге, па нека их читаоци сами исправе. Да не би п њих побрајао овде, ја сам пх побележио у књизп. Код наслбва писац је негде стављао тачке, негде нпје. Нарочпто су оне непотребне код римских бројева I, II, III ит.д., који се и не унотребљују друкчпје но као реднп. На послетку, ситннца је, алије од вредности, да књига има свој садржај или прегдед, те да се лако може наћи у њој што човек хоће. Кад се свц овп недостатци премере с оним што је добро у овој књизи, онисеједва опажају. Онп пзгледају као половне или мало упрљане хаљипе на доброме, здравоме и сгасптоме човеку. Према свему овоме, мишљења сам: 1. Да се може употребити за поклоне ученицима основних школа, нарочито сеоских; 2. да се може нреиоручити п за књижнице ђачке, где би пх бпло; 3. да би, по томе, извесан број комада могло откупитп и минпстарство просвете, ако би и оно слало ове године књиге на поклон; и 4. да ће по преради књига добити још много више. 8. априла 1894. год. Београд. Главпом Просветном Савету понизан Ј. Миодраговаћ проф. учитељске шкоде Према овоме Савет је одлучио: да се поменуто дело може према молби пишчевој одобрити