Просветни гласник

496

нуто, имајеједино око ушћа Неретве н албанских река н састављена је из седимената, поглавито песка н шљунка. који ове реке доносе, н у залеђу љеном се дижу стрме, из кречњака састављене стране. Око Неретвине делте је пространо жало : нростире се од рукава Мале Нвретве до Бачинског Језера, а средином љеговом тече Неретва, сада регулисана. Око ових канала је жало иајвише, те Неретва не дренира добро своју околину, и она је мочарна. Отуда овде има језераца у алувиуму, која су ужим или ширим алувијалним иревлакама од мора одвојена а одговарају лагунима око ушћа реке Ноа и лиманима Црнога Мора; највеће је од љих Модрићко Језеро. Из овога алувијалног жала дпжу се местимице већа и већином стеновита, узвпшеља, као Козјак и Галичак; она одговарају стеновитим остељцима -Јадранскога Мора, која зову шкољама. По овим знацима и општим особинама далматинске обале веровагно је, да област око ушћа Неретве представља континентално жало, које је створено на потопљеним деловима копна а насипаљем реке, која носи много седимената. Ч Јужно од ушћа Бојане има пространа равна алувијална обала, испресецана рекама: Бојаном, Дрином, Маћом, Пилмом, Арчером и Дарчем. По подацима карата аустријске марнне она представља жало, саотављено поглавито од песка и шљунка, из којега се овде онде дижу поједина узвишења. На местима, где су ушћа река, обала је испупчена према мору, а између ушћа је у облику лука издубена. Разуђена обала. Најпростији облик разуђене истарске и далматинске обале јесу левкасти неразгранати затони, који су дугачки један или неколико километара; и дубина љихова, као и ширина, опада у правцу од мора према копну. По правилу су без везе са геолошким склопом земљишта, ређе се пружају паралелно са правцем слојева. Они су идентични са ријасима бретаљске и галицијске (на Пиринејском Полуострву) обале, а зову се на Истри редовно каналима. У већини '! Бушењем би се једино могло поуздано доказати, да ли Флувијатилни седименти на ушћу Неретве допиру и испод морског нивоа.

случајева канали предетављају ушћа река нли доље делове маљих ерозивних долина, и услед ове везе намеће се мисао, да су канали потопљена ушћа река ове области, која је изложена позигпвном помераљу обалске линије. Неки врло малп затони ове врсте могу бити и друкчијег постанка. Реке северонсточне половине јадранског приморја теку кроз Карст. Оне већином немају пространу речну област, већ им је слив ограничен на корито љихово; зато немају ни притока, љих замењују извори, којих има по дну и странама корита. Такве реке или немају нпкако седпменага или врло мало. У долине њихове таласи узбурканога Јадранскога Мора лако продиру п освајају их, пошто нема седнмената, који би ту инвазију спречавали и зауставили. У мање ријасе спада Рабачки Затон на источној обали Истре. Од Лабина се спушта према мору стрма и уска долиница, која је у доњем делу пространија, покривена дебљим слојем алувиума и обрасла гором од маслина („улиге"). При дну, испод маслина, море је продрло у ову долину, и Рабачки затон је морем заузети део лабинске долпне. Сличан је и затон Мартиншчице између Реке и Бакра. Он се продужава у пространију долиницу, која бива све ужа и прелази у уску а дугачку лонгитудиналну долину, која се пружа од Реке до Св. Кузме изнад Бакра п зове се Драга. Овај затон истина спада у врсту канала, али је морФолошки представник валона , које ћемо доцније споменути. Ријаси су и ови затони на далматинској обали: Сдано, у чијем залеђу је врело непосредно изнад морског нивоа, затим дубровачко пристаниште Грулс и Река (ОшМа) код Дубровника. Последњи затон је врло интересан и најбољи представник ријаса средње дужине на далматинској обали. У одсеку, који је сав испросецан дијаклазима и диже се до 400 ш. висине (Голубов Камен), налази се мала нећина, из које избија врло јако река. Слојеви кречњака падају Северу и пећина је у том правцу нагнута, а вода из ње Југу отиче, тако да је ова пећина по свој прилици сифонског облика. И Мартел ') с разлогом мисли, да ће она бити слична во') 1јС8 АћЈшез, р. 44 4.