Просветни гласник

НОВИЈА ИСТРА2ШВАЊА 0 ПРАДОМОВИНН ННДОЈБРОПСКИХ ПЛЕМЕНА

501

од жита или метала. Кости припадају јелену, ерни, дивљем вепру, »туру в и другим зверима. Ирвас је редак. а у старијпм насипима, тако се могу звати, нема трагова од домаћих животиња, док се у млађима находе од овце, козе, прасета и коња. Уопште се може извести, да је ту боравио врло сиромагпан народ, који је живео о лову, проводио све време под ведрим небом лети и зими или у врло простим колибама. Живот тих људи личаше свакако на живот становника на Ватреној Земљи у јужној Америци. Црепови од судова врло су прооте израде. Таких гомила кухињскога ђубрета има осим северне Јевропе и у другим деловима света. Међу главна станишта спадају неолитске пећине, у којима се неолитски човек настањивао или још и пре ту живео, као што је и доцније за доба метала било троглодита (од грлуА^-иећина) у Италији по сведоџбп Диодора, Неолитске је пећине човек удешавао нарочито за становање и по том се оне могу разликовати. У њима су и мртве сахрањивали. Данас су понајбоље проучене у Француској и Белгији. Неке су пећине биле праве костурнице, гробља, а често се находи трагова да су мртве спаљивали. Најчешће се ту находи од оружја секира, судова без ручица, накита од кампчака, шкољака и зуба. Неки предмети приказују и цртеже секира, иа и ликове људске, мисли се, символе домаћих божанстава. Али у неолитско доба човек није могао стално становати под ведрим небом; студен и зима, ветар и киша нагоњаху да се уклања од неногоде. а пошто свуда није било готових станова — пећина, ваљало му се и побринути да их направи. С временом је ту човек достигао знатан ступањ вештине. Али је у прво време понајчешће заклон била проста од прућа оплетена, сламом или кожом покривена колиба. Од њих нам се не сачуваше остаци, али да их је градио — у то се не може сумњати, јер о том сведоче тако зване „културне јаме и Јаме су пуне пенела или глине, угљевља, кухињских остатака, жпвотињских костију, црепова (и целих судовакадшто има),људскпх костију и костура. Као што је тешко разазнати, је ли то гроб са спаљеним телом или јама под колибом, неке су могле и за једно и за друго служити. То је могло бпти, имамо ли на уму погледе на други живот у дивљака; они ве-

рују, да душа људска не гине с телом већ живи и да јој је за живот све потребно, као и на овом свету. Да је тако било и у неолитских људи, може се веровати, иначе би тешко било објаснити, како да они остаци од даћа, што се дају умрлима за душу, допру у гроб. У културним јамама нема металних предмета, и ако су оне могле постати у доба метала, јер је и метал тада могао бити врло драгоцен, па се нерадо с њим одвајаху, баш и кад се тиче душевнога мира покојника. За културне је јаме нарочита карактеристпка у керамици. —- Колиба (кућар) над јамом обнчно се градила од прућа и сламом или кожом покривала, често и глином била облепљена. Грчки и римски писци описују сличне колибе и станове у варварских племена (КсеноФОн, Витрувије, Тацит), тако се исто прича о скитским и сарматским племенима. МнленхоФ из старих записа византиских писаца находи да су таки станови могли бити у Фина и Словена (в.Беи^зсће АИегШитбкипЛе II.). На триумФалним стубовима М. Аврелија, Антонина и Трајана у рељеФима виђају се таке колибе. Из каменога су доба гробнице с комором у средини, у коју споља води ходник. Остатака таких има на северу и у Данској. Човек је и станове тако градио, као што се и сад виђа у северних народа што лети живе у јуртама а зими у траповима, јамама с дрвеним кровом, на ком је земља и бусење набацано. Могло је таких колиба бити у групи, више, читаво село, а често су опасивали своја села и насипима, с бедемима и палисадом. То су градишта, утврђени табори из неолитскога доба. У равницама је често тако село опкољавано двоструким насипом. Ти су насипи и бедеми од глине или од камена. Али се обично тражило место и самом природом за тврђаву намењено. Нису сва така места грађена ради одбране, већ су то могла бити и носвећена места. Тешко је увек одредити, је ли које тако градиште из неолитскога доба или млађе. Човек се постунно настањивао у Јевропи : у дилувиално доба нема поуздано одређених станишта човекових у Скандинавији, Данској, Финској и у северној Немачкој. У неолитско су доба већ ти предели насељени, истина ретко, али о том сведоче кухињски остаци, чија старина иде врло далеко по рачунању неких археолога. У Скандинавијп