Просветни гласник

502

НАУКА

И НАСТАВА

Монтелиус разликује две културе, које припадају двема различнии народима. Скандинавски научници приписују северне остатке финском племену, Лапонцима. а јужне ариском племену, праоцима Шведа и Норвежаца, које у те крајеве дође с обала Црнога Мора недалеко од ушћа Дунава. Најкарактеристичпију групу чине између свих станова неолитскога човека насеља и колоније на кољу на језерима и барама. Та су се насеља држала на пр. у Швајцарској и за доба бронзе, дакле већ из новијега доба. У неолитско доба швајцарска су брда била ледом покривена као и сада, а долине су биле обрасле бујном вегетацијом, човек се и онда на лепим бреговима језера настањивао, јерје рибе и лова било изобила, а тако крај обале и земље за ратарство и поља за пашу стоци. Станове су често градили далеко од обале на 50, 100 и више метара: тешко је докучити да ли због напада непријатеља двоногих и четвороногих или ради риболова. Обичноразликују остатке насеља из три периоде: 1) сиромашну остатцима старију периоду, сви су алати рађени из домаћега камена а судови руком и врло прости, нема трага од метала; 2) насеља на кољу из периоде прелаза — прелазну им периоду, где је камен савршеније обрађиван; секире су од ређих минерала, посуђе је лепше израде, има кадшто комада меди или бронзе; 3) трећу — најмлађу периоду насеља, која чине прелаз ка култури бронзанога доба, и ако је у Швајцарској умесно узети и једно време меди. — За така се насеља обично бирало место у заветрини, подаље од обале, а да нису на ударцу валовима. Диреци и коље грмово ватром, каменом или секиром заоштрено побијају се ујезерско дно, озго се удари под, а на њему граде колибе као на копну. Пожар је много уништавао така насеља, као што сведоче богата находишта на језерском тлу, иначе да је сеоба па миру вршена, мучно да би се таки лепи примерци разних алата одржали. Споменули смо већ, како се вршило погребавање мртваца у неолитско доба (у пећинама, у јамама и т. д., у гробљима—градиштима, у гробницама мегалитским). Али се млађег каменог доба по начину сахрањивања види јака разлика према старијем, о ком ништа не знамо, како је било. За нео-

литско су доба особито карактерни надгробни споменици мегалитски, од којих има више облика (менхири, стеле, дилити, трилити, долмени, могиле). У прво су време ти надгробни споменици само означавали гроб, доцнпје и нешто друго : то су они замеци, из којих се развише посвећена места, олтари и храмови, као што је то према Тајлорову анимизму извео Спенсер. — Још се као особито обележје неолитског доба могу сматрати гробови — спалишта, згаришта. Спаљивање не беше у обичају пре неолитскога доба, а и у првој половини његовој су ретки трагови. По том обичају судећи многи археолози мисле, да се така коренита иромена у погледима на загробни живот у неолитскога човека није развила, већ да је са стране донесена. Кад је дошло ново племе, и донело нову културу, онда се јавио и нови обича] спаљивати тела мртваца. Други пак веле, да је ширење ишло полагано, јер се! верна Јевропа није знала за тај обред погребавања. Спаљивање је пре бронзе. Да прегледамо летимице «културу а неолитских људи. Прво се човек и за млађега доба камена бавио о лову. У то је доба средња и западна Јевропа била сва прекриљена шумама, исто тако још су лежале велике баретине. Још живе животиње карак! теристичне за дилувиално доба иоредјелена, срна, дивљих вепрова. Ирвас још живљаше јужније и западније, као што сведоче остаци његових костију у данском смету кухињском. Исто се тако држаху зубар и тур до историских времена. Даље се неолитски човек бавио о риболову, али се све више као главно занимање његово истиче сточарство и земљорадња. Многи су мислили, да су ова два културна елемента са стране унесена — с истока, из Азије. Старији дански насипи кухињскога смета немају других остатака од домаћих животиња осем од пса, на млађима је пак наћи и остатке од других домаћих животиња и стоке. Свакако је човеку пас помогао да припитоми друге животиње. Има остатака судова, који сведоче, да је човек сирио сир. У културним јамама и у траговима од насеобина на кољу имамо трагова од земљорадње. Жито се млело на ручним жрвњима или туцало у ступама, од брашна месио хлеб, од кога се сачуваше комадићи. У насеобинама на кољу има остатака три врсте пшенице, од јечма две, лана,