Просветни гласник

560

веома груба и несразмернн, а с друге стране као неко чудовиште наднк на она, која су гонила Одисеја и његове другове. Свн ти кииови и сднке беху бдизу једна до друге. Осим тога особито се дивљаху једпој груии, где је представљена једна жена, која држи у једној руци коњаника; мадо даље нредстављена је у бронзи једна група тркача на колима, који су добили награду. Нарочито су се заустављали пред кипом Једенинпм, која је представљена са свима чарима својцм. Осим тих кинова беше још много других, који заустављаху погдеде и — дакомост крсташа. Но сви ти киповп, који беху од бронзе, нредивенн су у новце, који су и раздељени као пљачка међу крсташе. 0 редиквијама, које су ту нађене, нећу говорити, само ћу сноменути да се свештеннци западни грабљаху ко ће пре дочепати по какву светињу из мртвих руку своје по Христу браће, која се пре растављаху са жпвотом него са редиквијама, које нрпнадаху њнховим манастирпма. Рекох да је већи део кипова пропао, нарочпто они, којп беху од бронзе. Но некп су пренесени на запад, међу њпма тркачи пренесенп су у Мдетке и намештени на пијацу св. Марка. Када крсташи освојише Цариград, нојавп се пожар у вароши, којије прождро скоро подовнну цеде вароши. Том придиком иропада су мпога вештачка деда и споменици. Међу сномеиицима којн су нропади за увек, осим кнпова, ваља спомепути и некодика деда старих писаца, која до нас нису доирда а која спомиње патријар Фотпје, као: Исторвју Македонпје од Теопошта, даље историју Парћана, Витинаца и насдедника Адександровнх ид Арпјана; историја Нерсије, онис Ннднје од Ктезија такође је пропао. Од свију тох деда остади су нам само Фрагменти. Осим тога у време освојења још беху нотпуна деда Диодорова, Поднбијева, Диониснја из Хадикарнаса, па онда у месго четрдесет н пет беседа Демостеновнх беше нх тада шездесет и иет, што тако нропадоше нди се окрњише деда и остадих кдасичких писаца. Дуго би бпдо ређатн шта је све нропадо, и оцењивати штету коју учинише крсташн цивидизацији јевропској; с тога да у некодпко речп обедежим посдедице тог освојења по западну Јевропу. Крсташи истина упроиастише многе споменике старе књижевности и уметностп, ади међу њима бидо је људи. који су тражиди књиге ане редиквнје. Те су књиге пренесене на запад и тиме је учињгн први корак ренесансу, који нестаде посде двеста година. Од овог доба утицај старе цивпдизације и ФИДОСОФИје грчке не додажаше само са

запада, од Мавара, већ се обидати извори пренеше и у поједине вароши и манастнре у западној Јеврони. Нарочито од тих сноменпка много остаде у Нтадији. Но то није све. Освајачн истина мржаху на Грке, адп како су морадн бити у додиру с њима, то су морадн учити грчки језик. Мишб наводи ') једнога ппсца којн веди: „Две су окодности особнто помогде да се грчки језпк рашпри на западу у XIII веку. Балдуин, поставши царем грчкнм, тражио је од Иноћентпја III, да му пошље знатније људе из манастира и са уннверснтета парпског, који ће моћи његове нове иоданике обучити катодичкој вери и датинском језику. У исто доба Фндин Август, краљ Францускн, основа у Парпзу у манастпру св. Геновеве један кодеж, који назва констаптинопољскнкодеж у који прнмаше све мдаде Грке из бољих породица византиских, имајући намеру, да у Грцима угаеи ону иреведпку мржњу спрам Л.атпна, а може бпти да под тим пзговором доведе таоце из Византије, да се ова не бн побунпда. Бидо што му драго, тек п то поможе да се знање грчкога језика проширн по Јевропп, почем Париз беше тако чувен са своје шкоде, да се ту скупљаху ученнци са свију страна, који могаху ту поред остадога нзучити п грчкн језнк. На тај начин западни народи од XIII века могаху се у већој мерн бавптп старом грчком лптературом, њпма постадоше приступачна дела грчкпх ФидосоФа и песнпка. Ово освојење може се сматратн као нретеча освојењу Мухамедовом, као што сам напред споменуо, а пренашање дитературе грчке на запад може се сматратп као спремаземљишта за препорођај наука н уметностп. На још једној врсти људскога знања опажа се велпки утнцај крсташкпх ратова, а то је на историјн. Кроничари западнп, као п сви хроничари, бележаху догађаје у пајопштијим цртама. Њих често више интересоваху стварп које су од веома споредне важности. Бедежењем догађаја у првим стодећпма средњега века махом се бављаху кадуђерп. „Најстарије кронике нпсу впшта друго већ мршаве хронодошке бедешке, и у многоме су сднчне са анадима нонтиФа римскпх из најстарпјег доба. Средњевековне хронодошке бедешке ностаде су из редигнозних нотреба, т. ј. беше нужно да се увек тачно одреди дан Ускрса као нокретног нразника. Дионнсије Мали у VI и Пречаснн Беда у VIII веку уредиди су пасхадне табдице. Њиховом иримеру иодражаваху и остади. На тим табдицама остављене су шпроке маргијаде. на којпма се могаше забедежитп што би ко мнсдио да треба забедежнтн. Природно је да се на крају сваке године беде') МГсћаис! Шв1. (1. Сгојз. II р. 339.