Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

567

затвара у скоју „камару", где му внла испира ране, а змај му их отнре. Барбара је радознала а и љубомораа на мужа, па гледа кроз пукотнну од врата, Но чим впла н змај опазише, да их Барбара гледа, нестаде их, престадоше болесника видати, те је тако дакле жена крнва, што муж умире 1 ). Обе су ове песме по пас од велнког значења, јер разјашњавзју историјско разиијање ових песама. Еако овде без сумње једна несма директно са друге полази, то нам оне иајбоље показују још јасиије него песме о бирању краља — како се несма преображава, унаказује, и како историјска Факта потамњују. Из тих песама видимо, како се некн мотив напушта, а место њега долазн другн. Сем тога овде нам је јасно, како се митски елеменат увлачи у псторијски матернјал. Одмах нам се натурује питање, зашто се Вук у млађим песмама иазива Змај-Огњени-Вук ? У песмама, о којима смо мало час говорили, долази само два пута: Огњенн Вук, пначе увек Вук деспот. Свакако је овај назив почастан, те се као таки одржао у народу, као сталан атрибут за Вука. Како је Вук доведен у свезу са змајем, може се наћн некога трага у мало час поменутој песми код Бог. под бр. 16. Још се боље онажа даље развнјање у песми 33 код Бог., само је овде деспота Вука заменио Иван Карловић. У тој се песми пева у ст. 8 и 9. Али те је жарко сунце са даницом нородило, Али те Је иородила бјела вила с љутим змајем ? Најпознатија песма, у којој долази Вук у додир са_змајем, јесте она код Вука под бр. 43, где је нсторпјска садржииа помрачена матскнм елементом. У песми проводн Вук своје детинство међу змајевима на Јастрепцу планини. И ако је он овде сувременик Л.азарев и Милнчин, то се ипак у песми задржало његово седпште у Срему; Купјеново се изреком спомиње. Нека тамна историјска успомена провирује и онде, где му се обећава сремска бановина, ако змаја убије. Алн чудиовато је, да је овде тако потамнела историјска истина. ') У оста.1ом и овај је део доцније поремећен. Дрекор Вуков Барбари : »што учини. за што данас отрова Вука твога гоенодара*, јасно говори, да је жена крива, што је својим нроФаним ногледима одагнала вилу, и стихоиима : Нијеси ме отровала, што си вилу огледала, Него си ме отровала, што си мајци иовиђела ишло се на то, да се онај први смисао ублажи. Стари је п толико нута варирани мотив, да нрема матери треба бити пажљив, кад јој се црни гласи доносе. Сада нли је мати, или нега вилина додато доцније. У 91 песми код Вука јако се истиче поменути мотив у одношају нрема склоиу, у коме стојп ова песма према нашој или још пре према основном облику, коме беше митски &1еменат јоште непознат. У ст. 20. 21 опажамо још већу збрку. Змај се спомиње у ст. 14 а даље не, што ноказује, да је Змај може бити најкашње уметнут. У ст. 75 мислим да би требадо да стоји: земаљскога госиодара.

У млађој песми 122. код Милут. пева се, да га је впла родила, а змај му је брат. Код Петран. у несми 40. ст. 426 и даље, за тим у песмп 11 рађа се он са неким чуднпм зшнџша; овде је Фантазијн са свим на вољу пуштено. Мотив, како га внла вида, сачувао се п у млађим песмама н. пр. Милутин. 104 н 122. Мнл. 104 песма полази днректно са 16 код Бог., али како су овде познатп мотнвн јадно и днвље изведенп. Овде је тај мотпв с тога уиакажен, што се с њиме снојпо мотпв неверностп женпне (нз иесме о Момчилу). Овде нпје жена толико крнва, што је вилу вндела, него што је неверу учннила. Вук заповеда да је због невере на муке метну — пеку је на ражњу — за тим Вук умпре. И та се иесма директно развила из Бог. 12 ! 14 песма у Бог. збпрци не уступа ни мало оним двема напред споменутим по песннчкој лепоти. С друге стране у овој је песмн и сувнше јако епско обележје, што смета, да бисмо појединости у њој моглн узети као историјску чпњеницу. У песмо се пева, како је Вук био пред краљем оклеветан, и како се сјајно онравдао. Клеветннк је Павао Стремљанин, бан славонски, познати друг Вуков у бојевима са Турцима. Много би бпло, када бнсмо изнели садржину целе песме, али не можемо, а да не изпесемо стихове 50 —58. кроз које провејава хумор. Вук ражљућен због клевете долази у двор, и седа у доње чело од трпезе. Њему нпко не наздравља, а он на то меће буздован на сто, па му наздравља: Здрав си, брате буздоване, у моје и твоје здравље, Данас ћемо виђети, ко је вјера и невјера. На то га краљ опази, па му пребацује: Дје си, Вуче Огњени, вјеро моја и иевјеро ? Ово ли је служба твоја, коју ми си одвратио ? Ја сам тебе отхранио уз ме госпоско кољено Како сина мојега, којега сам породио, А ти си ми издају на Косову учинио. Вук се позива на заробљенога турског нашу ; и сјајно се нравда: Павао је издајник, а Вук је така чуда од јунаштва починно, да би султан такова јунака одмах поставио великим везиром, када бих га имао. Но иротпвници Вукови сумњиче''а п Нећеш нама јоштера, свјетли краљу, да вјерујеш Да је Вуче Огњепн од кољена невјернога; Он ти се је одврго к свјетлу цару честитому, али се краљ даље не да више варати, и то с правом; јер Вук са својом храбром четом Сремаца (Срба) упада у турске крајеве, те доводи силно робље, за које његови иротивници нспрва говоре да је турска војска. Вук се нравда на послеткЈ овим : речима: