Просветни гласник

ПГОСБЕТНИ КОВЧЕЖИЋ

правилима црквеног говорништва, позивајући се на одеве св. цркве и поткреиљујући мисли наводима из св. Пиома. Ничији задатак не би као његов. Други испаде још боље ... ПроФесор га позва к себи. — Зашто не учите, рече му, кад сте гако даровити ? — Учићу. — Учите, иа ћу вам дати најбољу белешку. — Учићу. Наставник га прозва једапнут, и он лепо одговори, прозва га други пут, а он још лепше ; чуде се другови шта му би, а проФесор, мислећи да му се ученик доиста поправио, престаде га испитивати. Помјаловски бацио књигу на страну, па га ни бриге. Кад поново дође на њега ред да одговара, а он ни беле. — Зашто не знате ? запита га наставник. — Глава ме је болела. —• Добићете ништицу. — Па нека. И опет се поче низати крај његова имена обични ред ништица. „ Научив неколико задатака из хомилитике, писаше он доцније, отупех на две недеље. Натераше ме да бубам из нејасна, рђаво написана уџбеника озго до доле, уздуж и попреко, па ми се језик наби; од напрезања почеше се и мисли моје изражавати обртима из хомилитике, п ДУ Г0 > ДУ >'о не могох се опростити слога њезина, док је упола не заборавих. Занимљиво беше посматрати другове пред испитом: један буба по три дана узастопце историју, други хомилитику, трећи богословље, па кад се еастану, а тек један почне говорити као хомилитика, и то не само што узима из ње испоређења, Фразе и примере, већ се и разговара као да из ње чита. — Јеси ли данас учио хомилитику ? запитах га. — Јесам. — И види ти се, брајко, да си учио. — Боже мој, какве наказе ствараху од нас ! Како смо ми бубали! И ђаво би оглупео! 1С Најзад дође жељени дан растанку са семинаријом. Сви свршени ђаци добише сведоџбе да су спремни за трнов свештенички пут. Помјаловски беше претпосдедњи. * * Напустив 1857. год. бурсу, Помјаловски се стани код своје матере удовпце, под старим липама на Охти. Као полетарчету кад први пут ирне из гнезда па не зна ком ће крају, тако је и њему било кад је изашао из школе. Богословско знање беше у њега слабо, светско — ниглтаво. „Отворам Бахманову Логику, пише он, и узимам Каптову теорију о представама. И ако је сва изложена у 40

редака, кад је нрочитах — нреперазих се. Боже мој! Фразе све нриањају за зубе, термини — неспретни, Финоће — недостижне !.. Не разумем !... Људи од мисли назваше Канта човеком генијалним, подигоше му споменик, штампају списе његове, читају их и бубају. И стаде Кант у ред првих нокретача светског прогреса, он — полубог, он — светлост свету! Међутим, ја нисам у стању појмити ни редића из небесне лепорекости његове — е то ме болп! Зар сам толико ограничен и глуп да као свињче не могу подићи њушке своје на небо ФилосоФије? Исгина Бог, добио сам беспутно образовање; у мојој глави кпо у неком калејдоскопу замрсили су се и појмови и Факти, и писмена и текстови. Знам нешто о Богу, нећу рећи да се земља држи на три кита, захватио сам нешто и из других грана научних, али све је то мутно, разбијено, без реда и системата. То би требало да ме умири, ну, пре свега, понос ми не допушта признати е сам лишен мишљења, подобности вишег разумног бића; а друго, природна радозналостјако је у мени развијена као у сваком, ко је само осетио потребу у развијању. То све заједно неда ми мира, и ја, не желећи устукнути пред Кантом, не дајем одмора мозгу свом. Само се скот одбија од зида, а човек, ако му трсба, разваљује га, па ма и челом.® Заиитаћете, зашто да рззбија зид онај, ком је вера требала показати путове истине, који двема трима речима може разагнати сваку сумњу и одговорити на свако питање ? У том и јесте сва ствар, што је начин предавања у бурси улио Помјаловском неодољиву мржњу према слепом веровању у туђе речи, развив тиме урођену му тежњу за самосталним размишљањем. «Тамно ми ]е, тамно и тамно! узвикује он, проучив теорију Кантову. Како је тешко још не знати шта сам ја: умна глави или последњи глупак, ђакон или чиновник, или просто пролетарије, или још простије — мали велики човек? Чиме сам бољи или гори од других, срећнији или несрећнији ?... Час ми се чини да сам подобан за сваки рад, а час опет, да сам јак само на речима и у маштама. Час мислим, зашто нисам анђео па да задовољнм тежње своје, или мачак ил' пацов, да ни за чим не тежим, а час — оканив се виших погледа — гледам да утопим пустош душевну у чаши ракије за седам копјејака. Оећам се како сам напит уплашио једанпут све другове своје, горко јецајући што ми се недају решити тежње моје. Сви беху у чуду, сви слегаху раменима, не иоимајући што се кидам толико*. Ко се колеба, ко сумња, ко лута — није за слугу олтара Божјег. Две године требало је Помјаловском да то увиди, две године упорне уну-