Просветни гласник

ПРОСВВТПН КОВЧЕЖ0Ћ

63

еад је покошено; осећа се, како страшна рука неумитне смрти дејствује унаоколо. Лишће и лишће, жуто и сухо, све лежи хрпимице на влажној земљи, све труне, и оно с високе, чупаве брезе, и оно с ниска, округла џбуна. Ветар тужно Фијуче и стреса га са већ скоро оголелих грана. Да разлике у падању 1 Тежи лист полети стрмогдавце с висока дрвета, брзо као стрела удари се незграпно о земљу, на ни да макне. А погледајте тамо ! Заиграо листак на танкој шибљици. Како је лаган, како је сићушан! Ено га већ пада, али полако: трепери у ваздуху као устрељена птица кад последњи пут бије крилима, или као кандило кад се гаси, те дрхће гмаменом. Једни листићи падају још зелени, други жути, црвеножути, а замало, док их ветар обнесе неколико пута по блатњавим стазама и сабије у какав кут, сви ће бити једнаки. На Оеверу је јесеп — време тужних размишљања. Посматрајући је , и нехотице верујте да на евету није ништа вечно сем смрти. Да, да! У туђини је човеку као листу, откинуту са матере гране. У овој гадној прљавој јесени ја се сећам мог Срема, оног старог, китњастог Срема и лепота његових ! Јесен беше у њему не само најлепше, већ и највеселије доба годишње. Дивна Фрушка, засађена виновом лозом, донела обилат плод. Настаје берба, она весела Бранкова берба. Стотине берача и берачица хитају још пре зоре у винограде. Свуд се чује весело поцикивање. Красии напеви наших песама, час тужни као прошлост наша, час бујни као бујна нарав наша, одјекују кроз брда и теснаце. Лаки колути плавичаста дима живо се вију испод чађава котла; паприкаш кркља у њему, а боце румена вина чекају да га залију. А кад винце удари у лице, па се раздрага весела душа српска, ређају се здравице за здравицама, хори се Многаја љета, весеље тече као голема река. Где се још знају тако веселити као код нас у Војводини? Као да и сад чујем звонцад како умилно цинцикају с виторогих вочића, упрегнутих у тешка кола, натоварена слатким теретом. Кад точак седне у какав вагаш, густи масуљ бљузне из бурета, багрећи црну суху земљу, а возач мисли, нек се нросипа; газда и онако не зна куда ће с толиким вином. Срећна, прошла времена! У вече жабице прште, ватромети сипају у зрак читаве ките светлих искрица, гајдаш свира и масно прииева, младеж се хвата у коло, подскочица стиже подскочицу. „Коло, коло свирац свира, Нога земљу не додира. . . Ао, селе босовога, Зла ти маја до зла Бога,

Не дала ти чарапица, Ни лаганих папучица, Да учиниш клепа клапа За тобоме, душо, скапа!* Да, да, сећам се! Бејах мало дете, кад ме отац доведе у Карловце, у гимназију. Кад бесмо Дунаву на догледу, рече ми: »Чувај га се; тај гута децу кад се купају!" Ја сам се дивио великој реци, грдосији према малим гатовима родног места мога. Па Фрушка! Тек ту се видела лепота и висина те красне горе, хранитељке гладних ђака у толиким приликама. Моја газдарица, стара нека бака, код које сам имао за осам Форината и стан и храну и огрев, частила ме је увек пасуљем. Свако јутро, кад сам полазио у школу, испраћала ме је речима: »Данас ћемо жутог! к Жути је те године био као буба родио у винограду њезину, па га је непрестано кухала, те ми беше поштено додијао. — А како би било — белог? приметих јој бојажљиво. — Па добро, синко, данас ћемо белог, пристајаше она великодушно. Тако је то ишло непрестанце. Гладне браће као ја нашло се повише; свега жељни, ми бисмо се дубоко у јесен увлачили у винограде да пабирчимо оне звонцади, незреле у време бербе, и да нађемо какав гроздак, који је превидела берачица. Винова лоза изгледаше тужно; лишће, убијено је сењим мразовима, опадаше све јаче и јаче. Ну зато ако се грозд нашао, како он беше сладак: сушак, сам сушак, баш као онај из дућана. Слични чопору кад упадне у потрицу, не штеђасмо ни бразда, ни лозе, па зато виноградарима не беху мили ти гладни излети наши. То је навлачило несрећу на нас. Замислите, тек што сте иосле дуга тражења наишли на какав грозд и стали га у сласт пипати, облизујући се од милине, а нека незграпна рука хвата вас на једанпут за врат или за ухо. Зар може бити непријатнијег изненађења ? ! Док је газда корбачио једнога, остали, видећи да и њих не чека ништа боље, ударе куд који. Кад се срећно стигло кући, и пасуљ је био сладак. Данас је Фрушка опустела; у животу њезину настала је јесен, али она црна, мртвачка јесен, погле које нема пролећа. Винова лоза осушила се; нити је ко одгрће нити загрће, нити веже нити окопава. Умукоше песме и весели клици, свуда влада тужна гробовска тишина. Китњасти Срем остаде без накита; виноградари оголеше као и виногради њихови. Нико не хита поучити народ, помоћи му да изађе из те тешке, стихиске невоље, ни откуда