Просветни гласник

ПИОМА НЗ ПЕТГОГРЛДЛ

Свако јутро долазио је у университет гшсмоноша, и ја бих замолио ког друга да ми нозајми два новчића, јер, тобо»е, немам ситних да извадим писмо које ми је стигло. С тим сам проводио читав дан. Седим до подне у библиотеци и читам да ме глад мине, а у подне одем на трг и купим хлеба. Трг се онда свршавао и начет, непродат хлебац беше јевтинији. За два новчића добивао сам добар комад. Половину јео сам у подне, а половину у вече, вратив се с предавања. Тако прође неколико дана. Католичке задушнице после Свих Светих нећу никад заборавити. То беше најстрашнији дан у мом животу. Недељу пре тога живео сам о хлебу и води, а од јуче ујутру не бејах ништа окусио. Било је вече. Свет је јурио Личаковском улицом на гробље, да се сети својих драгих покојника. Пођох и ја са светином; ноге ми клецаху, снага ме издаваше, глад, самртна глад пратила ме је. Пред улазом поређала се гомила просјака, румених, ситих и веселих; завидео сам им, колебајући се, да ли да станем међу њих, не би ли која добра душа и мени уделила. »Ти си здрав", шану ми неки глас, и ја уђох у гробље. 1'робови изгледаху чаралачки. Крстови утонули у зелене венце; тисуће кандила лелујају се у благом поветарцу мирне јесење ноћи. Чисто небо обасуло се сличним жишцима, па вам се чини да сте у неком дивном, јединственом храму. Сав Лавов као да је дошао у посету својим мртвима; људи иду гологлави; сви шапућу да им не нокваре тихи санак. Са гробова пољских песника, који оплакиваху зао удес разапете отаџбине своје, долећу моћни, свечани звуци тужбалице народне: В С димом од пожара, кроз врелу проливену крв братску, к теби, Боже, бије наш глас. в То омладина пева. Мелодија се диже и јечи све јаче и јаче. „Без јадања ми песме не знамо, венац трнови покрио је чело наше«. Узрујан, сетив се раскомаданог народа свог, злосрећног као што је и пољски, упутих се ужим стазама у одељења где лежи сиротиња. Ту није сјаја ни венаца; травом обрасле хумке црне се ■ тек по гдегде дугачак провлак жури се да изгори у подножју натрула крста. Беше ми лакше. Празник мртвих ублажио душу моју; сузе ми полако струјаху из очију, уносећи терет са срца мог. До јуче сам роптао на сав свет, сад постах благ као јагње. Смрт ми се учини лепа, прекрасна; опријатсљих се с њом и умирих се. Враћајући се кући застадох пред ниским домом. То беше дом за подбачену, незаконито рођену децу. У освегљеној соби седе на столу неколико

лепих, чисто обучених девојчица, не би ли их пролазници запазили и приложили штогод у кутију, споља истављену. Стојим и гледам. С гробља се враћа старица, сва у црном. Види се да онлакује какво лепо унуче своје, јер застаде пред прозором, погледа у дечицу сузним погледом, и машивши се шпага, уздрхталом руком баци неколико новчића у кутију. Нешто упаде унутра, а нешто се задржа споља, у куту од прореза. Старица не примети и оде. Као да ме нешто одвуче прозору. Видим, два новчића испречила се поребарке, па не могу да уђу. Очи ми се засветлеше. . . — Узми ! саблажњава ме неки глас. Зашто да не узмеш ? Сутра прекосутра кад добиЈеш новаца, вратићеш десетоструко. Узми! — То ће бити крађа, шану ми други. Зар да украдеш од тих сиротана, увређених и Богом и људима ? Бежи! И ја утекох безобзирце. Сутрадан новци ми стигоше. * * * Ево и ње, добре старице јесени! Сунцу ча изласку и заласку, лака магла диже се с доља и брегова, увијајући земљу лаким, тајанственим велом. Небо се чини шире, плаветније; поглед блудп по чисту зраку и задржава се далеко, далеко на горама, црним све јаче и јаче. Свила бабина лета носи се по свежем пространству полако, нечујно као слаткп снови из добрих, срећних времена. Природа изгледа као женскиње, некад дивно женскиње, чије скупљено, борама избражђено лице говори о бујној младости, проведеној на раскалаџшом, непрекидном пиру, у загрљају ватрена, млада љубавника. Љубав ! Како се и сад мило гледају двоје ослабелих драгих : старо Сунце и остарела Земља. Њега снага издала па једва шета изнемоглим кораком по ваздушним путовима својим ; жао му што није у стању загрејати драгане своје као у прве дане бујне младости, па жури да се скрије, црвено, постидно са немоћи своје. Некадашња љубавка гледа га нежним погледом, као да му вели: «Што си луд, старино ! к ... Запад се румени. . . Света тишина спушта се с неба на све што је под сводом небесним. . . Земља дрема у благом загрљају јесењем... Добра јесен! На Северу није тог тихог прелаза од живота к смрти; тамо и нема јесени, као што нема пролећа; студен једним махом стегне и донесе зиму. Том огромном супротношћу човек је поражен; страшни закон нестајања излази му махом пред очп у свој оштрини својој; шго је до јуче живело.