Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ

КОВЧЕЖИЋ

начки, као нешто неизбежно, и само је молио пријатеље да га не остављају. »Једног вечера, прича његов биограФ, био је особито жив, весео и задовољан. Са мном су седела још двојица медицинара крај постеље његове, и он нам казиваше слике из Грађанског бр ака, свог будућег романа. Још никад није говорио тако заношљиво као те вечери. Уметнички цртао нам је призоре за призорима, тако лепе, тако проосећане и замишљене до најмањих ситница, да би написао најдивније стране из свега што је дотле створио, да је нешто сео и бацио их на хартију. Он је смерао изнети невину, нешто егзалтирану девојку, коју млади, „напредни 11 људи залуђују да ступи у грађански брак. „Нас клеветају, говораше он, и наша част захтева да се с младог поколења скине љага коју му наносе таки људи. Свака идеја повлачи за собом гомилу малоумних имитатора, по којима друштво суди и о оригиналима и због којих им не верује. Такима треба доказаги да они нису наши, да ми не тежимо куд они". Пет дана провео је Помјаловски у тресавици. Све му се чинило да ће умрети. Кад је дошао себи, обрадовао се је већма него икад. „Сад треба радити и радити! Сад ћу почети нов живот ! <( клицаше он у радости, лаћајући се пера да довршн Поречане, приповетку, давно обећану једном журналу. Осећао се је са свим здрав, и ако је био јако ислабео. Сутрадан појави му се на нози неки оток. Он оде у купку и нареди берберину да му метне десет пијавица. Од невештог и гора плаче — отекнуто место загноји се. Помјаловски на све то није пажње обраћао, док га јаки болови не натераше да легне у постељу. Пријатељи медицинари саветоваху му да одмах оде у клинику; он их не послуша: требало је довршити Поречане и почети Грађански брак. 3-ег октобра одвезоше га насилно. Нико није ни слутио шта је у њега; сви су држали да је то прост чир који само ваља расећи, па да зарастеКад проФесор Нарановић отвори рану, ужас обузе све присутне. Помјаловски није осећао никаких болова — дубоко у рани беше гангрена. Са бледа лица професорова он је прочитао смртну нресуду. Био је потпуно миран. Ноћу је пао у несвест, из к-оје се више није пренуо. Умро је 5. октобра, 1863-ће, У двадесет деветој години свог кратког живота. »Његова рана смрт, пише сувремена нам критика, била је за руску књижевност губитак, који се није дао ничим надокнадити. Она је изменила даљи развој приповеци из интелигентног слоја... У Помјаловском изгубилаје литература велики таленат, који би силно утицао на ту грану књижевну и дао би

јој бољи правац од оног којим је ударила после смрти његове". * * * Говори се да ће ђаци петроградског университета добити бесплатну трапезарију за сироте другове своје. Тим начином било би поможено оним бледим, изнуреним младићима, којима је глад ударила печат на чело и којих је толико у хладном северном граду. Доиста, нема већег патника' од сирота ђака у туђини. Ево шта ми прича један нријатељ: Било је то 1887. год., у јесен. Ја дошао у Лавов, у Галицију, да продужим своје студије о пољској књижевности и да научим малоруски. После путних трошкова и исплате старих дугова, остало ми је врло мало новаца. Стезао сам се, имајући на уму да сам у туђем граду, и да ми нема ко помоћи. Из почетка ручавао сам за десет новчића (грош) у народној кухињи, коју издржаваху калуђерице. Шваље и праље, калФе и шегрти, по који богаљ и по који господин у изгњечену цилиндру беху ми другови за столом. Милосрдне сестре даваху нам чорбу, комад говеђине са зељем и повеће парче хлеба, таман толико да се кроз два часа потпуно огладни. Пред вече био сам гладан као вук. Народна кухиња издавала је само ручак, па бејах у недоумици где да вечерам. Пролазећи узаном улицом, видех сиротињу где врви у дућан с јеврејским натписом. Ушав унутра, обрадовах се. Јеврејско добротворно друштво даваше ту чај скоро забадава, па зато нас је и било више подераних него читавих. За новчић (две пр. дин.) добих велику чашу чаја, парче шећера и повећу земичку! То беше блаженство према оном што ме је чекало. Замало, новаца са свим иестаде. Сваки дан очекивао сам помоћ од једног доброг пријатеља, али помоћи нема па нема, а мене срамота искати у зајам од она два три брата Малоруса, скорашња познаника моја. Ко зна, можда ми не би ни дали, јер и сами беху оскудни. Пољаци ме чудновато гледаху. Као једини, мало те не први, Србин, ја бејах ретка птица на тамошњем университету. „Шта тражи тај човек код нас?" иитаху сс неповерљиво млади племићи. Докучивши да сам вере православне, закључише да од мене, „шизматика", не може бити нико други већ главом руски агенат или ухода. Све што је православно они подводе под име руско, преносећи и своју мржњу према Москви на оне, који су једне вере с Руспма. Уопште, Пол,аци у Галицији одликују се крајњом ограниченошћу и само срамоте своју просвећену браћу из краљевине, то срце витешког, напаћеног народа пољског.