Просветни гласник

186

0 КИ.ИЖЕВНОМ РАДУ СВ. САВЕ

Свете сасуде, иконе, завесе, књиге и остало имање црквено нико није смео дирати ни мењати. Само у какој напасти, пожару или трусу могле су се црквене ствари износити из манастира, али не тајно и да зна само игуман, веК у договору са с-вом старијом браћом. Одело се браћи давало на годину, и то: у Студеници: раса, кожух, „постеље довољно", клашње, мантија — ако се ком била подерала —, опанци. Раса и обућа нису се старе враћале манастиру; а остало, док не би примио старо, игуман не би издавао ново. Црковницима се још давало на свећу по две златице, а јерејима по шест златица. — У Хиландару је било мало друкчије. — Заиоведио бих, вели Св. Сава, да се дају расе шивене. Али видех да по зависти ђавољој беше доста незадовољства због тога и да друг другу говораше: теби је дато боље а мени горе. За то заповеда, да се само новаку, кад дође, да раса и кошуља; иначе да им се даје по по 32 перпере на годину, па нека сами купују одећу; а обућа да се даје из манастира. На осветљење ћелија давало се овде по по литре масла (уљај, а црковницима по три литре годишње и т. д. — За болну браћу да се избере добра ћелија за болницу, и да се одрови поставе за лежање и за одмарање, и да им се да работник. А ако по мојим гресима „многи у језу упадну" 33 , да им се одмах даду два работника и арула велика или огњиште од меди начињено, које се може преносити, на ком ће се болнима облоге грејати 34 и остало што им је потребно спремати за јело и пиће и друге потребе. Игуман непрестано и почесто да обилази болну браћу и да доноси што је ком потребно. Ма наша болна браћа, уздајући се у ово, да не траже нешто, о чем нису ни слушали ни видели нити икад окусили, но да се уздржавају и да буду задовољни оним чему је време и што манастир може набавити. Нека буду смерни, као што доликује мниху, те да се не лише награде која чека оне који трпе.

— Ради спасења вашега дајите милостињу. Да се нико с врата ваших не врати празан. Стране, немоћне и болне примајте и негујте колико можете. Њих ради смо и начинили ,,гостиницу". 35 Наге и босе одевајте и обувајте старим вашим одећама и обућама; али то не чините ви сами, но игуман да даје. И умрле сахрањујте — за то је и одређено страно гробље — али не тек онако, већ их прво опојте. У опште сву чистоту покажите према страној браћи нашој, да и ми њих ради примимо од Бога чисту и богату милост. Трпеза је била општа и нико није смео одвојено за себе што варити. Ручакје био после свршене литургије. 36 Кад је „оуддреник" огласило да је време тому, требалоје да сва браћа с јерејем који је литургисао оду да се поклоне игуману. За тим да запевају обичајни псалам и сви да пођу у трпезарију. Кад тамо дођу и сврше псалам и малу молитву, да поседају по чину и да једу с благодарношћу што им се донесе. Трпезар је био дужан да јави: ко није био при певању псалма и молитви и за што; и, ако се оправда, да му буде просто — иначе да чини онолико метанија колико заиоведи игуман. За обедом треба мирно слушати оно, што је уобичајено да се тада чита; нико да не ирекида то празнословицама и светским беседама. Само игуман ако што тихо рече; и, ако га ко што упита, да одговори, ако је могућно у мало речи. Ако би се ко што бунио и сметао читању, да га трпезар устави и утиша. Ако ипак не умукне, да се дигне од трпезе без милости, или да га иначе како умири игуман. Забрањено је било отимати се о места за трпезом. Ко неће да седне на место, које му је одредио игуман —• вели Св. Сава — заповедам да му се укаже последње место — да се одучи од светске таштине. Ако се не поправи ни по други и трећи пут, да се изагна из манастира, да идруге не огубе. — Тако се изгонио и онај, који није долазио најутрење или на другу службу без оправданих уз-