Просветни гласник

ВАУКА И НАСТАВА

187

рока. По обеду се устајало и очитале обичне молитве и отпевало „по закону". — 0 вечери, којехтео да вечера, ишло је све као и о ручку; само што је било поједнојело, и тога мало, и, ако је имало и игуман дозволио, по мало каког воћа. Пиће се давало „обичним красовољем 31 по закону." Ну ако се десио празник некој браћи, онда се то јављало игуману; и онда се ово наређење није држало,но је било како хоће свечари. 38 Ово у обичне дане. У велике пак и „двојемале«, божићне и Петрове, посте трпеза је била још скромнија, а вино се давало само неких дана. Великих поста јела се риба само на Благовести; онда се могло и пити »великим красовољем", а поред рибе било је још два варена јела с маслом (уљем). Али је све то изостајало, ако је тај празник падао у понедељник, среду или петак, или велике недеље. У божићне посте «ради малога дана" јело се само једанпут дневно оних дана, кад се на јутрењу није појало „Бог Господ." По једанпут се на данјело, и без масла, и средом и петком целе године, осим од Васкрса до Тројица, и од Божића до Крстова дне. Наређења о посту једнака су за Хиландар и Студеницу, ма да се у понечем разликују. Тако се на пр. у велике посте, оних дана кад се није допуштало пити вина, за Студеницу вели само: винд же никдкоже в^коушл ги — а за Хиландар се вели, да се тих дана место вина пије: оукрогш кодд с киминоми слгкшенд. 35 Тако се за Хиландар наређује, да се у Петрове посте на вечери даје по мало хлеба, али вина ипак великим красовољем, „јер су тада знојеви и сушна времена." У ћелији карејској се сваки дан, осим суботе и недеље, јело само један пут на дан. Али се усамљеном богомољцу карејском давало разрешење од поста онда, кад би му дошао добар друг да га разговори. 40 0 гостима се вели и у хиландарском п студеничком типику: Ако манастиру дође гост, да га игуман, или иконом, или ко буде од првих у манастиру, угости како му доликује. И тада су се могла спре-

мати различна јела, што се и за болне дозвољавало. Богородични празници сви светковали су се и у Хиландару и у Студеници више од евију других — јер су то били храмови Богородици посвећени — а највише у Хиландару Ваведење, а у Студеници Успење. Али као да је највећи празник за оба, или бар за Студеницу, био дан ктитора њихова Св. Симеона. Тада је било празновање светло и појањем и свећама и обилним јелом и пићем. И на врата се издавало јело и пиће, ако је кога било. Кад је овај празник падао у посте, прослављао се пре поста. За тај дан за Студеницу се наређује: да игуман пред овај празник иошље и на дунавску и на зетску страну, да се купи обилно рибе за празник; и да се позову на славу и владар ове земље и остали игумани. Црквени номен какав се чинио Св. Симеону, чинио се и монахињи Анастасији негда подружју његову Ани — 21 јунија. 41 Помен се чинио и свим ктиторима и свој умрлој браћи манастирској. У оба већа типика Сава често моли и светује игумана и сву браћу да у љубави живе и т. д. и да се владају по датом им уставу. 42 — Ти, вели игуману, оче духовни и наставниче, буди смеран и браћи милостив; брини се о свима, све их чувај и трпи; помажи, поучавај, теши, храбри, и седамдесет и седам пута праштај, по речи Господњој. Не гледај шта је који брат донео манастиру и од кога је рода, већ га поштуј ако је и новак и некњижеван. А браћа да не суде игуманима нити да их питају шта они издају на потребе манастирске. То је недостојно и рађа неверицу и разврат. Ма и ти, игумане, немој раздавати манастирско рођацима или друговима, или прибирати себи говорећи: ако не будем игуман , да имам ово. Да су проклети који тако чине!.., Најпосле вели: на вама остаје да буду ова наређења неразрушна и непроменљива; 43 а ни једно од њих није тако да се не може испуњавати, или да се може само с муком испу-